Računari su bezopasni. Šah će preživeti samo ako preživi one što dišu dok ga igraju…
Izraz računarski potez označava takav potez za koji se smatra da čovek nikada ne bi mogao da ga vidi tokom igranja šahovske partije. Nije lako razjasniti šta ovo zapravo znači. Kada čovek igra šah, krajnji zaključci se donose davanjem mišljenja o poziciji, i to takvog mišljenja koje u sebi (pored formalnog materijalističkog stanja) nosi mešavinu velikog broja faktora, recimo: poređenje sa ranije poznatim pozicijama, preostalo vreme, lični afinitet, pa i procenu protivnikovog afiniteta, da li je tog dana kakio, ili da li neko u publici kija.
Za taj posao (ne kakenje nego sve zajedno) je šahovska tabla zapravo prevelika (odnosno taj je posao preobiman u ograničenom vremenu), pa stoga čovek najčešće pažnju usmerava ka određenom delu table. Zato je u praksi jedan od najtežih poslova, i mesto najčešćih grešaka, momenat kada se zahteva preusmeravanje pažnje sa jednog ka drugom delu table. Sa druge strane, mogućnost računanja savremenih računara je ogromna, ali je krajnja procena obavezno numerička, i u sebi po prirodi stvari ne sadrži bilo kakve opšte zaključke. Kada računar proceni da je vrednost pozicije +1.17, to znači da beli ima pešaka više (bilo materijalno ili u rasporedu figura), i sasvim svejedno da li ima još pet sekundi ili pet dana za 20 poteza, ili da li je sa druge strane table svetski prvak ili laprdavi klupski mangup. Stoga, računarski potez takođe predstavlja potez koji sa sobom ne nosi ništa direktno vidljivo iz opštih šahovskih pravila, intelektualni skok, duboku neočekivanost koja je ipak tek neočekivana Homo Sapiensu.
Evo jednog primera, pozicije iz partije odigrane dobro pre računara. Ovde tipičan računarski potez odigrava za tablom David Jonovič Bronštajn:
Ovde Bronštajn odigrava sumanuto 14. L:h6!
Crni, Keres, inače jedan od najjačih igrača tog vremena, ne uspeva da se snađe, sat otkucava, nervoza se podvlači pod kožu, i on gubi partiju. Kasnije, detaljne analize su dokazale da je Bronštajnov računarski potez u punoj meri korektan.
I tu se krije problem: računarski potez je u dobroj meri postao izgovor za ljudsku lenjost. Stvar sa proglašavanjem poteza računarskim je otišla prilično daleko. Sada ćemo videti par situacija.
***
Situacija prva. U jednoj partiji, za koju ćemo vrlo brzo ustanoviti da je bila računarski usmerena (iliti drugačije rečeno beli je koristio računar), desila se sledeća situacija:
Ovde beli igra blesavi potez 31. Da7!
Čudna mi čuda, reći ćete. Efektno, ali ne i posebno nevidljivo; pre svega ovaj potez izgleda veoma neodoljivo – veoma je ljudski (i ne bi bilo prvi put, daleko bilo!) žrtvovati damu, ako se već može. Da, ali po svedočenju velemajstora Serpera:
The move 31. Qa7!! is not the first that comes to mind when White has simple options like 31. Rxb7 or 31. Rxf6 gxf6 32. Qxf6 simplifying the position into a practically winning endgame. This move alone would be enough to suspect some foul play. As a matter of fact, when this move was shown to Vishy Anand, he started laughing and said that there is no doubt it was a computer’s move.
Vishy Anand nije novo dermatološko (čitaj: toliko košta da dere kožu sa leđa) sredstvo iz klase „zdravlje je lepo“, već nadimak + prezime zvaničnog svetskog prvaka u šahu. Dakle, zvanični prvak sveta smatra da je potez koji bi svaki pionir pun sebe odigrao upravo ono što bi samo računar razmatrao. To je opasnost po šah, koja ni ženskom delu publike ne donosi nikakvu sreću: da će svaka nova blesava ideja dovesti do stripriza njenog tvorca.
Nije mi, zaista, do kraja jasno zašto prvak sveta misli da je prikazani potez 31. Da7! toliko nevidljiviji od čuvenog 20. Dc7!! iz partije Adams-Tore (inače njemu garantovano poznate i u podsvesti urezane):
No, ono što se desilo na kraju partije, kopernikanski je veleobrt u celoj stvari. Crni je predao, a beli je tada izjavio da je to upravo u redu, jer je sledio mat u osam poteza. Ovo je, po velemajstoru Serperu, i konačni dokaz da je beli koristio računar, pa čak ironično primećuje da ljudi prikačeni na računar postaju brbljiviji. I Serper je verovatno u pravu.
Ja ipak ostajem da primetim: u vremenima prošlim, dugoprugaške objave mata bile neka vrsta obaveze, a sada su postale dokaz varanja.
***
Situacija druga. U partiji drugog kola trenutnotekućeg turnira kandidata, Rađabov-Ivančuk, posle 32 poteza desila se sledeća pozicija:
Ovde Ivančuk ima preostale samo sekunde na satu za sledećih sedam poteza, pa Rađabov igra prirodan potez 33. T:b6?!
Pre svega, da se razumemo: ako protivnik ima još par sekundi na satu, nema tu više velemajstorske mudrosti. Igra se na sitnice, recimo činjenicu da uzimanje figure duže traje. Stoga je u praktičnoj igri 33. Tb6 odličan potez koji krade vreme, a to je jedino bitno, dok je (pravilno i dobitničko) 33. Da4! glupost koju u toj situaciji niko ne bi odigrao.
No, ovde se radi o nečemu drugom. Pogledajmo poziciju mirno, onako kako Ivančuk nije mogao, jer nije imao vremena, a nije mogao ni Rađabov, jer je bio zaokupljen potrošnjom vremena. Beli je potpuno zaokupljen događanjima na daminom krilu, i što je važnije, njegove figure moraju da potroše bar dva poteza da bi se tek približile svom kralju. Crni je, sa svoje strane, priličnim silama gleda ka kraljevom krilu. Takođe, crni kralj je sasvim pristojno zaštićen, njegov skakač i lovac stoje odlično i za odbranu i za napad.
E, sada prepuštamo reč velemajstoru Semu Šeklandu:
It is hard to criticize this move (33. T:b6?) – Ivanchuk was going to lose on time no matter what white did, and the position appears to be completely won. However, the ridiculous computer-move response 33. … g4! magically saves the game for black – don’t ask me how. In any case, it was so ridiculous and inhuman that I don’t think Radjabov deserves any criticism for playing this way.
Gornji pasus predstavlja suštinu opasnosti koju računari unose u šah. Velemajstor (dakle ne mi obične pacerčine ljubiteljske) nalazi da je potez kojim se:
- otvara igra na kraljevom krilu, ili
- stvara slobodni pešak uz potpuno nebranjenu d liniju kojom top prodire do kralja, a uz to i
- praktično jedini razuman potez u poziciji, koji bi odigrao bilo koji kafanski igrač po principu hajd’ još i to da probam,
e da je baš taj potez besmislen i neljudski, da je to računarski potez, da on spasava partiju a da se ne zna ni kako ni zašto.
I umesto da pažljivo analizira 33. …g4! kao primer da se (sa obe strane!) mora paziti i u dobijenim pozicijama, velemajstor odbacuje tu mogućnost kao neljudsku.
Dakle, kao i obično: nisu problem računari, već lenji, dosadni, nemaštoviti ljudi. David Jonovič Bronštajn bi 33. …g4! odigrao u milisekundi.
Komentari su onemogućeni.