Nije nam potrebna predškolska grupa da pokažemo interesovanje za te čudne hijeroglife koji spojeno predstavljaju reči. Brojeve Cifre smo savladali, a slova…
U vrtiću smo dobili člansku kartu biblioteke. Iako smo je dobili tek pre neki dan, i ako niko nije falsifikovao člansku karticu, Aleksa je postao drug član još pre godinu dana; verovatno u nekom procesu grupnog učlanjenja. Nebitno. Bitno je da smo dobili i poster sa slovima azbuke, pa žena-Jelena pohita da ga okači na vrata Aleksine sobe.
Nemam simpatije prema takvim posterima. A u ovom slučaju posebno. Greška prilikom izbora papira, u ovom slučaju je to kunstruk (koji zbog odsjaja zamara oko), je daleko manjeg uticaja od grešaka nastalih još u fazama uredničke, dizajnerske i tehničke pripreme.
Popisana su slova azbuke i uz njih crtež nekog subjekta/objekta (predmet, voćka, povrćka, životinja, biljka) čije ime počinje tim slovom. Simpatija nemam, kažem, jer odudara od principa funkcionalnog učenja, kojem težim, a koje smo i ovde na Suštini pasijansa nemali broj puta pominjali; u pozitivnom kontekstu, jakako. Naime, niko ne uči da čita (i piše) da bi znao da čita (i piše), nego da bi to znanje koristio za druge potrebe, pa učenje čitanja ne 
treba da bude u kontekstu učenja oblika slova, nego učenje njihovih uloga. Slično tome, kad decu učimo da govore (direktno ili indirektno), ne radimo to tako što im sričemo slovo po slovo, nego (obavezno bez tepanja) izgovaramo normalne reči, normalne rečenice. Tako i poster za učenje slova treba da ima crteže subjekata/objekata i generički naziv tog subjekta/objekta (ne samo prvo slovo).
A konkretnom posteru zameram još mnogo toga. Na primer već ustaljenu tipografku grešku izvrtanja latiničnog slova N da bi se dobilo ćirilično И, od koje se uvek naježim; nerezonski, jer nemam nikakve mogućnosti da ispravim to kad negde ugledam. Dalje, anomalija postoji već kod naslova, a ona se ogleda u želji da se, opet pogrešno, deci bude bliži tako što će se pisati dečijm, neveštim rukopisom. Ovo je jednako razgovoru sa detetom u kojem se forsiraju tepanja(?) tipa “sace mala beba luca”. Jer ako dete u odraslima vidi uzor, onda to treba da bude i u izgovoru i u pisanju. Kad odrasli pišu dečijim (neveštim) rukopisom, šta onda dete može da nauči?
I svakako zameram na izborima predmeta koji stoje uz pojedina slova. Za nos nekako i da se progleda kroz prste, ali kome je palo na pamet da će dete uz slovo LJ prepoznati ljiljan, a nije mu na pamet pala ljuljaška.
I taman kad detetu objasniš da je to vrsta cveta (jer već zna šta je ruža, šta visibaba, ljubičica, maslačak,…), uslediće pitanje da li se ovaj bata zove Filip; naravno, sine, jer ko će sad da ti objašnjava da je čika mislio na loptu i to baš na tu loptu kojim se igra fudbal, pa treba, sine, slovo F da te asocira baš na fudbalsku loptu, a ne na fotelju, fijaker il’ nedajbože foto-aparat. Jer samo ćeš tako biti manje zbunjen onom 
fudbalskom loptom kod slova L.
A to, sine, što je kod slova C nije ni cipela, ni cucla, ni cev, ni crvić, ni cigla, a ni crep. To je, sine, šlic… ovaj… hm… da… rajsferšlus. A sad idemo, sine, do biblioteke, ima tamo jako interesantnih knjiga. Valjda.