Danas slušamo Velikog Majstora cele jedne klase muzike. Dragi moji, Paul Weller.
Numera “Wild Wood” dolazi sa istoimenog albuma iz 1993. godine. Bio je to drugi solo-album Paula Wellera, rad koji je najzad srušio široki skepticizam koji je postojao posle prvog solo rada, objavljenog godinu dana ranije. No, kada je raspustio The Style Council i raskrstio sa etiketom Polydor ne objavivši peti, eksperimentalni album grupe, Weller se našao na prekretnici: imao je izbor da stvara muziku koju želi ili da nastavlja da povlađuje publici koje je bilo mnogo i koja je imala očekivanja.
Ne valja za genija reći da je pametan čovek, ali Weller je upravo postupio pametno. Ono što je usledilo u njegovoj karijeri može da se opiše onim glupim terminom “hardverski reset”, jer ono što je usledilo nije imalo bogzna koliko veze sa new wave grupom koju je raspustio nešto ranije, a pogotovo nije imalo veze sa nasleđem grupe The Jam, mod revival bendom koji je napravio pometnju kakva u Engleskoj nije viđena još od pojave grupe The Who.
Šta to sve čovek ređa u svom opusu, teško je opisati u malo reči. Razlog tome je prozaičan: Paul Weller je izuzetno nadaren muzičar, od one vrste koja se ne zadovoljava boravkom u sigurnim nišama dekadencije; nema kod njega “ja, pa ja, jer ja sam zaslužio sve ovo” – iako jeste reč o čoveku čiji ukupni legat je velik i iz današnje perspektive veoma važan.
Najpre, reč je o piscu pesama kakvih ima malo u popularnoj muzici (ovog časa, jedini koji mi pada na pamet kao koliko-toliko uporediva ličnost je Elvis Costello). Drugo, legendarna je njegova sklonost ka eksperimentima – Weller bez oklevanja zakorači na svako mesto i na njemu stvori nešto (da biste ovo razumeli, potrebno je da preslušate bar nekoliko njegovih albuma, a pogotovo poslednja dva). Treće i najvažnije: Paul Weller je poštovalac svoje publike, a takvih je sve manje. Izlazak na scenu je ultimativni čin za njega, a kontakt sa publikom je ključ koji daje smisao tom stvaranju – to je bezbroj puta ponovio i delom pokazao.
Svoje lično mišljenje o muzici ovog čoveka mogu da opišem veoma plastičnim primerom: da nije bilo njega, nikad ne bih overio EXIT. Gledao sam ga na petrovaradinskoj Tvrđavi tokom festivala 2008. godine; beše to odlično iskustvo koje pamtim.