You took me to a prison and you said it’s chief was me
Then you locked me deep inside you and threw away the key
Danas sledi poslastica. Najpre da pustimo stvar, jer poželećete da je čujete bar dvaput, pa da vas onda podsetim na nekoliko važnih činjenica…
Molim, glasno: bar na početku, dok se bend ne zaleti, da bi vam krenuli žmarci uz kičmu.
(Jeste, već smo slušali ovo na Suštini pasijansa. Pa šta! Da li vam smeta?)
Veličanstvena pesma “Rope Ladder to the Moon” nije autorsko delo nikog iz grupe Colosseum, mada ovaj uvod koji Dave Greenslade izvodi na vibrafonu sugeriše da je to njegovo. E, pa nije: autor te pesme za sva vremena je Jack Bruce, čovek čiju zaslugu u postavljanju kamena temeljaca smo veoma zanemarili. Da biste razumeli odakle su krenuli Jon Hiseman i ekipa kada su obradili pesmu, poslušajte kućnu verziju izvedbe – kada se skinu maske, ostaje ovo:
Što se tiče Jacka Brucea i njegovog prvog solo albuma (ili grupe Cream pre toga), bavićemo se njime obaška. Ovog časa nas zanima jedna od najboljih, a istovremeno i jedna od najpotcenjenijih prog rock grupa Engleske.
Bila je 1968. godina i svi su mislili da znaju sve, što je zahtevalo napor da se osmisli nešto originalno kako bi se našlo mesto na tržištu. Jon Hiseman je okupio ekipu ljudi i sa njima stvorio nešto što nije dovoljno jazz da bi prestalo da se naziva rock muzikom, nije dovoljno blues da bi izgubilo atribut progresivnog i nije dovoljno psihodelično da bi se utopilo u tadašnje trendove. Monstruozne muzičke konstrukcije su već postale praksa, a Colosseum je napao svoj nišu u čudnoj ravnoteži višeugla opredeljenog pomenutim žanrovskim odrednicama. Virtuozno sviranje; Chris Farlowe, koji je bio de facto jedini opšte poznati član benda, bio je na visini zadatka kao frontmen. Ozbiljnost u zvuku su donosila dvojica posebnih majstora: saksofonista Dick Heckstall-Smith (“Treba vam nešto posebno? Evo, sviraću dva saksofona… odjednom.”) i klavijaturista Dave Greenslade. Hiseman je jedan od prvih koji je u rock literaturi objasnio sintagmu “svirati bubnjeve”, a ne “lupati bubnjeve”. Basista Tony Reeves i gitarist Jim Roche nisu izdržali dugo. Stabilnu postavu je upotpunio Mark Clarke, a zasluge na gitari na ravne časti, u prvom periodu rada grupe, dele James Litherland i Dave “Clem” Clempson, ljudi za koje prosto neću da dangubim u pokušaju da odredim ko je veći majstor. Zajedničko za ove ljude, koliko god dolazili iz različitih niša i stilova, jeste da su svi odreda bili čitaoci između redova, tako da su lako nalazili rešenja za muziku koju su stvarali.
Međutim, jedno je uživati u neverovatnoj lakoći nalaženja ideja, a sasvim drugo trpeti nepodnošljivu lakoću postojanja: trebalo je plaćati račune i kupovati cipelice dečici. Danas je teško razumeti sa kakvim problemima su se suočavali muzičari tog doba, osim nekolicine na vrhu: jedini način preživljavanja je bio taj da se radi mnogo. Colosseum nije imao izbora: objavili su tri studijska albuma za godinu i po dana (pride jedno izdanje u SAD), a glavni adut im je bila živa svirka. Po rečima Jona Hisemana, odsvirali su preko 250 koncerata za manje od dve godine, ostajući stalno na drumu – i sagoreli. Groteskno kako samo može da bude, potreba za preživljavanjem je ubila mogućnost stvaranja muzike, jer stil koji su porodili nije regrutovao dovoljno veliko sledbeništvo da bi se živelo od prodaje ploča. Priča je pukla u proleće 1971. godine. A kakvu neverovatnu krljačinu su ti ljudi bili sposobni da pruže na sceni, ostalo je zauvek zapisano na veličanstvenom živom albumu Colosseum Live, delu koje treba da čujete pre nego što pomislite da ste čuli dovoljno.
Nakon što je kapacitet živih nastupa grupe Colosseum ostao kao jedna od veličanstvenih legendi rock’n’rolla, Hiseman je posle dvadeset godina odlučio da napravi reviziju te priče. Ovog puta čineći štogod pametnije nego pre, jezgro delovanja je smestio u Nemačku, zemlju u kojoj ne mora previše da se objašnjava šta je pisac hteo da kaže. Živi album Colosseum LiveS (snimljen 1994, objavljen 1995), sa čije video-verzije dolazi i snimak koji upravo slušate po drugi put, 
zabeležio je solidan uspeh. Matična ekipa je kasnije snimila nedovoljno zapaženi album Bread & Circuses (1997) i nešto probitačniji Tomorrow’s Blues (2003). Dick Heckstall-Smith je otišao na Neko Bolje Mesto krajem 2004. godine, a na njegovo mesto je došla Barbara Thompson, i to preko veze – ona je šefova supruga; u braku sa Hisemanom je od 1967. godine.
Četiri rana albuma, dva kasna, dva živa albuma, milion komplilacija i prepakovanih lokalnih izdanja štogod video materijala novijeg datuma: sve je to legat u kome ima vrednog sadržaja, ako vas uopšte zanima onaj ogranak progresivne muzike koja je zasnovana na virtuoznom sviranju i pevanju. Preporučujem pažnju.