O, slatka, besna mladosti!

Ima tome već dve-tri nedelje: moj stari drugar Čeda Fancy se setio grupe koju i on i ja jako volimo. Mislim da je jedna od dvadesetak audio kaseta koje sam sačuvao posle penzionisanja tog medija upravo kompilacija grupe Sweet koju mi je on snimio…

Ovo, naravno, treba slušati jako glasno.

Postoji čitava klasa mrzitelja grupe Sweet: ljudi koji se trude da objasne bezvrednost te grupe postoje u stotinu varijacija. A mi, koji volimo muziku te grupe, ostajemo romantici i ne osećamo potrebu da objašnjavamo. Ali, kad malo bolje razmislim, imalo bi šta da se kaže.

Sedamdesete godine prošlog veka su bile izuzetno romantične, kad gledaš iz današnjeg ugla. Bila je to era napredovanja, svet je u raznim kontekstima izlazio iz govana: od završetka rata u Vijetnamu, preko okončanja energetske krize, sve do ekspanzije potrošačkog društva, cvetala je ideja napredovanja.

Međutim, iako tada nismo mogli znati da je to bilo i vreme kada je posejano seme onog što današnji globalizam smatra svojim najjačim uporištima, počeo je da se javlja bunt. Ne manje apstraktan nego predmet pobune, taj antagonizam prema uterivanju u kanon proizveo je glas u duši cele jedne generacije. Nihilisti su se pokazali kao najpreduzimljiviji: u nameri da ruše sve pred sobom, bez posebno razrađene ideje o tome šta nakon tog rušenja, porodili su subkulturni obrazac ponašanja koji se danas opisuje pojmom punk.

Ali sad je bitno da se vratimo korak ili dva nazad i da potražimo kakav bunt je postojao pre punka.

E, vidite, to je bilo mnogo suptilnije, pogotovo u Engleskoj, gde je eksplicitna medijska cenzura opstala de facto do osamdesetih. To što si imao da kažeš mogao si da upakuješ u šareni papir i tek onda si mogao da provališ u medije. Ako si uspeo da prođeš u Top of the Pops, znao si da si na pravom putu da prodaš i svoju ideologiju i koju desetinu hiljada nosača zvuka, a to je bio san.

Grupa Sweet dolazi iz tog miljea. Žanrovski recept “vruće-hladno”, koji je evoluirao od sladunjavog popa (“Co-co“, “Poppa Joe“) do oštrijeg glam zvuka (“Block Buster“, “Ballroom Blitz“) i uvek ostajao na toj granici, bio je dovoljno udoban format za ovu družinu dugih, uvek čistih frizurica. Čak trinaest hit-singlova tokom sedamdesetih govori dovoljno: malo je onih koji su imali takav rezultat na sceni u to vreme. Njihova baza je bila Evropa, sa neverovatnom popularnošću koju su imali na radiju i televiziji, kao i čestitim tiražima u Engleskoj i Nemačkoj. Amerika nije bogzna koliko padala na to: glavna ciljna grupa tamo nije prepoznata, osim možda u Kanadi. Biti predgrupa Bobu Segeru i to nazvati američkom turnejom baš i nije bio neki kunst. Izgleda da je baš pokušaj napada na Ameriku bio početak kraja za Sweet.

Pojava ozbiljnijih bendova krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, pogotovo onaj format kakav su u Englesku doneli Van Halen i, nešto kasnije, Bon Jovi, obeležili su kraj jedne ere. Došao je MTV, pravila su se izmenila i Sweet se urušio pre nego što je najveći broj onih koji su znali za njih uopšte bio u stanju da prepozna njihov puni kapacitet.

Ostadoše neke sjajne pesme koje valja slušati glasno.

Come join the revolution, get yourself a constitution
Come join the revolution now
And recognise your age it’s a teenage rampage
Turn another page on the teenage rampage now

O, slatka, besna mladosti!