Jedan od omiljenih sportova kojima se bavim, kada sam raspoložen i imam dobro društvo, jeste prebiranje po muzici i puštanje “grupa koje nisu uspele”. Pa se po ko zna koji put pitam šta je to pošlo naopako.
Danas nisam dobre volje, potrebna mi je “veselica” koja će da me razdrma, a prva koje sam se setio je ova.
Pop esencija u tri minuta i dve sekunde! Po ko zna koji put su uspeli!
Čudna pesma, čudne tematike, uvrnutog humora, bez refrena, prezentovana na smešan način , a ipak je stigla do drugog mesta engleske top liste. A izvode je Amerikanci, koji zvuče i izgledaju kao Englezi!
Kada se pojavila grupa Sparks i njihov album Kimono My House (1974), nisam znao šta da mislim. Ono što sam znao je da mi se muzika sviđa i, ma kako na momente sve izgledalo šašavo i haotično, tu ima još nečega.
Od tada pa do danas, braća Russell i Ron Mael nanizali su preko dvadeset oficijelnih albuma i nikada me nisu razočarali. Albumi su bili puni neobičnih muzičkih rešenja, vrcavi, prepuni humora i, na neki način, ispred svog vremena.
Ako ikada naletite na otkačene naslove poput A Woofer in Tweeter’s Clothing (moglo bi da se prevede kao “bas presvučen u visokotonac” – misli se zvučnike u kutiji) ili Angst in My Pants (“napetost u preponama”) zapakovane u vizuelno bizarne omote, znajte da su to Sparks.
Pokupite i imate stalnu zabavu do kraja života.