Kada sam svojevremeno izjavio kako svoje predrasude gajim kao kućne ljubimce, nisam mislio i na one predrasude koje su potekle od nekog iskustva nastalog kakvog lošeg dana ili u uslovima koji su iskrivili sliku o nekome ili nečemu što je predmet mog razmišljanja. Znajući da sam ponekad sklon ishitrenim ocenama, gledam da povremeno preispitam poneku raniju odluku, čisto da bih bio u prilici da ispravim pogrešno mišljenje ili učvrstim ono koje se pokaže kao pravilno. Ako se i ne setim sam, tu su uvek neki dobri ljudi koji će me podsetiti.
Predmet jedne moje stare predrasude je i predmet svirke iz džuboksa ovog popodneva.
Iz nekog prilično apstraktnog i ovog časa sasvim nejasnog razloga, Joe Bonamassa je na mene ostavio loš prvi utisak kad sam ga prvi put čuo pre nekoliko godina.
A stvari poput ove pokazuju dve stvari. Prvo, da je čovek sjajan prangijaš mlađe generacije koji zaslužuje punu pažnju. I drugo, da gitarski blues rock srednje struje ne gubi na vitalnosti. Naprotiv: Bonamassa ne samo da je objavio čak deset studijskih i pet živih albuma otkad je 2000. godine stupio na veliku scenu, nego je dostigao dozu popularnosti koju je stekao malo koji gitarista u poslednjih par decenija. To je muzika koju vredi čuti.
A zašto je taj mladi gitarista najpre klecnuo u mojim očima? Mislim da imam odgovor na to pitanje.
Potcenjenih gitarista ima kao kusih pasa. A to je verovatno i zato što se neznalice guraju baš u ovaj žanr gitarističke muzike, pa su zakrčili vidik. A ja baš ne volim puno kad mi je vidik zakrčen. Žrtvovao sam jednog da me ne bi smorila gomila – to jest, tako je ispalo. Ponekad je teško doći do očiglednih instrmentalnih majstora koji nisu jurili medijsku pažnju, nego su se dali u stvaranje prave muzike. Recimo, pamtim kako je izgledalo moje retroaktivno otkrivanje Robina Trowera, čoveka koji je iz iste provenijencije, iako radi i stvara sa ove strane Atlantika. Nisam mogao čudom da se načudim količini predrasuda upućenih na račun tog čoveka, bez ikakve pameti i ideje. A eto, uhvatih samog sebe u istoj takvoj predrasudi prema Bonamassi. Čovek je čudna zverka…
Ispraviću to.
A na ovoj epizodi se zahvaljujem svom drugaru Banetu, jednom od Budnih ljudi.
Mi se sviDža. I sad, umesto da čekam sutra razmenu, kompet diskografija gotova već 4.5%. Hm… Mi se sviDža… 🙂
Pridružujem se čestitkama a razmenu radim tako što ponesem nosač i uz 1l zglobovače ubedim Šefa da popuni nosač. Eto.
Pa izvol’te, izvol’te! Prošli put si se izvukao!
Kako sada da se izvučem? Probaću istinom: Luka lupa bubnjeve dok ja puštam http://www.youtube.com/watch?v=EoDKQYn-ANE , opšte veselje.