Danas slušamo nešto što se može smatrati klasikom romantičnog doba naprednog rocka na Ostrvu. Na poslednjem koncertu turneje povodom albuma On an Island, koji je David Gilmour upriličio u brodogradilištu u Gdanjsku 26. avgusta 2006. godine, odsvirana je jedna numera iz klasičnog repertoara rane faze grupe Pink Floyd: to je “Fat Old Sun“, sa albuma Atom Heart Mother (1970).
Obratite pažnju na razvoj dinamike: ovo je remek-delo.
Neću nikom ništa da dokazujem, jer mi se odavno smučilo da izvlačim opskurne teze o tome gde se čiji uticaj vidi kada je reč o radu u grupi Pink Floyd. Oni koji su se poslužili istim metodama koje je Roger Waters koristio prema članovima grupe da bi i sami pokazali kako je Waters bio i ostao jedini bitan član grupe posle Syda Barretta, trebalo bi da malo razmisle kakvo je mesto autorskih pesama drugih članova grupe, poput “Fat Old Sun” (u svakom smislu: od kompozicije do interpretacije), i da potom razmisle malo o činjenicama.
Da, znam, nije lako. Traži vreme, strpljenje i pažnju, a to je skupo. Traži razmišljanje nad činjenicama, a to je teško i boli. Pogotovo se čini benastim to da treba razmisliti nad tekstom koji kao da je pisan za čitanku za drugi razred osnovne škole:
When that fat old sun in the sky is falling
Summer evenin’ birds are calling
Summer’s Sunday and a year
The sound of music in my ears
Distant bells
New mown grass smells so sweet
By the river holding hands
Roll me up and lay me downAnd if you see
Don’t make a sound
Pick your feet up off the ground
And if you hear as the warm night falls
The silver sound from a time so strange
Sing to me, sing to me
A zašto se folk-balada pretvorila u blues-rock krljačinu, možemo samo da pretpostavljamo. Metod uobičajen u psihodeličnom rocku? Možda, možda. Prikriveni talas hipi-entuzijazma? Možda, možda. Pokušaj izlaska iz senke lika sklonog autarhičnom ponašanju? Možda, možda…