Ajmo, udri! Petak je popodne!
Danas slušamo prangijaški klasik: “Rocky Mountain Way” je prvi pravi hit koji je legendarni Joe Walsh ostvario u karijeri. A usput ćemo da se prisetimo i vremena kad je ta pesma postala omiljena na radiju duž Amerike. A onda ćemo da premotamo šta je bilo posle.
Te 1973. godine, svako ko je umeo da napravi pesmu koja dobro ide na radiju, imao je prolaz i realnu šansu za uspeh. Međutim, kad se tako kaže, onda to zvuči jednostavno. A bilo je sve osim jednostavnog! Problem je bio u tome što je to bilo zlatno doba studijske produkcije, posledično beše i zlatno doba popularnosti muzike na radiju; televizija je preuzela osamdesetih. Elem, velika produkcija, veliki input, muzičara k’o šaše, dobrog gitarskog rocka na sve strane. Valjalo je odatle razlučiti ko su incidenti, tj. one-hit wonders (što je veoma posebna tema koju će vam Peacock vremenom predstavljati u ovoj rubrici), ko su naduvane veličine, a ko oni koji su viđeni da ostanu dugo.
Joe Walsh je od tih potonjih: bilo je tu kockica koje su srećno pale, nije da nisu. Ali, prepoznaju se ludaci: još potkraj šezdesetih, u nekim levim bendovima, Walsh je postao lokalna atrakcija zahvaljujući sviranju zasnovanom na rifovima i na zvuku koji nije bio uobičajen. Izgledalo je kao da taj mladi, besni momak želi da produži priču koju su svi smatrali završenom. Ispostavilo se da je bio u pravu: u klasičnom gitarskom rocku ne da nije bilo sve rečeno, nego se tek otvaralo novo poglavlje, a Joe Walsh je bio jedan od glavnih aktera u njemu.
Posle izlaska iz grupe James Gang, razumevajući da može i sam da radi ono što je jedini radio u tom bendu, osniva grupu Barnstorm koja 1972. godine objavljuje istoimeni album. Išlo je dobro na radiju i u kritikama, ali prodaja nije bila zavidna. Drugi album The Smoker You Drink, the Player You Get (1973) pogađa bolje, a “Rocky Mountain Way” dostiže status u top 40, što se smatralo solidnim uspehom.
Po svakom kriterijumu, ovaj album (čiji naslov može slobodno da se prevede kao “Zabuni zavesu, spustio sam se” ili “Nabanderila mi se kriva”) predstavlja remek-delo. No, album nije homogen u strukturi: to je skup pojedinačnih pesama koje zasebno dobro funkcionišu. Beše to posledica rada više autora koji više ne igraju zajedno. Bez iznenađenja, 1974. godine dolazi do raspada grupe Barnstorm, a album je kasnije opet osvanuo potpisan samo Walshovim imenom.
Tu je negde baš i započelo Walshovo sedenje na dve stolice.
Najpre, započeo je solo karijeru koja je bila neprekidna do 1992. i za koje vreme je izdao još deset studijskih albuma. Među njima se ističe briljantni But Seriously, Folks… (1978) sa koga pamtimo sjajni hit “Life’s Been Good“.
A druga stvar, naravno, beše ona da je imao status stalnog gostujućeg člana grupe Eagles, od kraja 1975. godine. Bila je reče o tome da crossover stil koji su Eagles gajili više nije pio vodu: morali su da odaberu putanju ka klasičnom country rock zvuku ili ka middle of the road prangiji. Preteglo je ono što je bilo popularnije: Don Henley je prihvatio da trpi divljaka u bendu (njegove reči, navodno) jer je formula nađena u iskoraku novog gitarskog dueta koji su činili Don Felder i Joe Walsh.
Beše to u predvečerje albuma Hotel California (1976).
Ono što se posle dešavalo, ne priča se, nego se sluša. Obratite pažnju na pasaže u dve gitare usred pevanja. A tokom solaže, onaj što trokira je Felder.
Bile su to dobre godine za Walsha. I za rock’n’roll, ako mene pitate. Ali, došle su osamdesete, došao je jebeni MTV i sve je otišlo u 15:00. Grupa Eagles takođe.
Legenda kaže: dok su Led Zeppelin razbijali hotelske sobe, članovi grupe Eagles su na turneji 1980. razbijali čitave motele. Walsh nije bio među njima: kraljevi kokaina, kako ih je nazivao, nisu mu više bili po volji i odlazio je da spava na nepoznato mesto. No, bilo je loše i bez toga: raspad grupe 1980. godine je bio bolan i skandalozan. Ono što je usledilo 1994. godine i posle nije više bitno, jer to je bila cirkuska družina koja je uzimala velike pare – i ništa više…
Negde 1995, Joe Walsh je najzad pogledao u ogledalo i otišao da se leči od alkohola. Bavio se raznoraznim projektima sledećih petnaestak godina, uključujući niz vampir-turneja grupe Eagles i neznatni autorski doprinos na (preko svake mere preproduciranom i ne baš homogenom) albumu grupe Long Road Out of Eden (2007). Najnoviji solo album Joea Walsha Analog Man (2012), prvi posle dvadeset godina pauze u solo krarijeri, pominjali smo ovde u decembru.
Sad ne može bez skoka na kraj epizode koja je započeta numerom od koje je počela današnja priča.
Rock’n’roll bi danas bio tužna pojava da nije ovakvih ljudi.
P.S. Hvala Banetu Strelcu na podsećanju na prvu numeru.