Utovar nedeljom, 28. april

A sad, mali eksperiment, nedeljom u podne. I to kao zagrevanje za teme koje nas se dotiču.

– Klanjam se, ekselencijo! – reče portir veselo.
– Moja titula je viša – upozori ga Tesla.
– Visočanstvo? – promuca portir.
– Još viša – reče Tesla.
– Veličanstvo?… – jedva izgovori portir.
– Još viša – hladnokrvno će Tesla.
Tu portir već zaneme, jer za veću titulu nije znao.
– Ja sam Srbin – rastumači Tesla mirno i dostojanstveno.

Dijalog je vođen između Nikole Tesle i portira hotela De La Societee & Encouragement u Parizu, 19. februara 1892. godine.

– * –

Jeste li pročitali? Jeste li pažljivo pročitali?

E, vidite: tu smo gde smo zbog dve vrste magaraca. Onih koji izmisle i napišu ovako nešto i onih koji su spremni u tako nešto da poveruju.

(tnx Slobodan via FB)

U više navrata sam se pitao dokle to mitomanija može da ide. I stalno se prepadnem kada utvrdim nove domete. Gledao sam neke čestite, zabludele ljude koji više nemaju kome da se obrate za pomoć. I gledao sam neke među njima koji su postali ziloti jer ničeg drugog nisu umeli da se sete. A onda, gledao sam ih kako prodaju poslednje tragove dostojanstva zarad nekakvih posranih ciljeva čiji okviri bi pre stotinjak godina izgledali kao lepi, svečani i vredni davanja konkretnog sebe za virtuelno nešto što će političari i dalje razvlačiti kao slinu. I to je dobar model, smatraju oni. E, to je početna faza slepila.

Gomila slepaca oko mene proizvodi nesnosnu buku. I što reče Raša Popov, ne pratim ja vesti, nego one prate mene. Prate me i spotiču. Nalazim da je dobro kad vasceli dan radim, pa tek uveče spazim koliko sam umoran, jer nisam sposoban ni za šta više, a vesti su prošle mimo mene i đavo da ih nosi, dobro je baš tako.

Ali, ne vredi. Oko mene se stalno neki deru kao magarci. I nije im preostalo ništa drugo nego da se deru baš kao magarci, jer nikad ništa i nisu znali da rade osim da njaču. Sad nalaze priliku u tome da se suprotstavljaju svakome ko im se nađe u pogledu. Kad bi mogli, autoputem bi vozili u rikverc od Beograda do Niša samo da pokažu da i to može da se izvede. I ne samo to: oni žele da i ja vozim u rikverc, ako je moguće celog života.

Za to vreme, predstava i dalje traje.

Najtrajnije stvari su slojevite, primetiće svako ko ima moć dobrog zapažanja. Tako se ispod politike jada i čemera ugnezdila ekonomija besa i nevolje.

U ovoj državi, u kojoj broj nezaposlenih opada isključivo tako što ljudi bivaju brisani sa evidencije na tržištu rada jer nisu sprovodili nekakvu birokratsku proceduru, ministar ekonomije najavljuje procvat svog resora tako što će slobodnjake uterati u tor. Međutim, to ne ide lako. Njegovi operativci gube koncentraciju u izjavama jer očigledno ne znaju šta znači biti freelancer, pa ne zaraditi ni žutu cvanciku tri meseca. To državi ne odgovara.

Njima nisu plaćeni doprinosi, nemaju zdravstveno osiguranje, a ne plaćaju ni državi porez. Uz sve to, niko ne može da ih kontroliše.

Ovo su reči izvesnog Boška Latkovića, nameštenika Nacionalne službe za zapošljavanje, ustanove koja je isključivo sama sebi svrha i čiji prestanak postojanja bi bio irelevantan događaj za ovu državu. Taj gospodin očigledno ne radi za mršavu zaradu, kao oni koji su većina u ovom društvu, nego za dobru platu. Zbog toga, on očigledno ne razume da su freelanceri, svi odreda, pametni i razboriti ljudi. A pametni i razboriti ljudi ne žele da prosipaju teško zarađeni novac u zdravstvo koje ne funkcioniše, u penzione fondove koji neće njima služiti i u preglomazni aparat funkcionisanja države koja ne pokazuje nameru da bude efikasna. Obaška što državi očigledno nisu bitni oni koji iznose milione iz države, nego ispadaju bitni oni koji unose hiljade u nju…

Ovako otvorena želja za kontrolom je odraz nervoze onih koje ne zanima funkcionisanje države, već vlast. Pardon: njih zanima ono što sami nazivaju odvratnim pojmom “vršenje vlasti”. Jebote, ponudite mi nešto, pa da vidimo jesam li spreman da platim tu vašu ponudu.

Do tada, evo vama jedan šipak.

(via b92.net, razne novine, fb i lično iskustvo)

Fotka nedelje nam dolazi – sa Marsa.

To je uslikao jedan od starih rovera – sad, da li je Spirit ili Opportunity, nije saopšteno.

A sad, da pređemo sa crteža na tekst. Nešto poput СРБИЈА ДО ТОКИЈА МАРСА ili slično. Eventualno da pošaljemo nekog pripadnika navijačkih grupa tamo, pa da se ne sekiramo za ishod.

To me podsetilo na prastari vic iz doba Hladnog rata.

J.F. Kennedy sedi u ovalnoj kancelariji i piskara nešto. Uleće Dean Rusk, državni sekretar, zajapuren jer je očigledno trčao, i izbezumljenim tonom kaže:

– Gospodine predsedniče! Rusi farbaju Mesec u crveno!
– Vidiš ti njih!… Pa dobro, pustićemo ih da završe.
– Ali… Ali, moramo reagovati! Hruščov nas provocira! Svet će to protumačiti kao našu slabost!
– De, de! Rusk, smirite se! Neka samo farbaju!…

Prolaze minuti. Kenedi i dalje nešto piše, Rusk sedi u prikrajku vidno nervozan. Zazvoni telefon. Rusk diže slušalicu, sluša šta se govori sa one strane žice, pobledi kao krpa, spušta slušalicu i drhtavim glasom kaže:

– Gotovo je. Završili su. Ceo Mesec je crven. Bruka! Svi će nam se smejati…

Na to Kennedy poskoči veselo:

– Odlično! Sad pošaljite naše momke da preko celog Meseca napišu Coca-Cola!

 

Q: Koja je e-mail adresa mađarske sove?

A: hu@hu.hu

Za to vreme, neki ljudi se trude da dobace idejama daleko u budućnost, pa uče svoju decu stvarima koje bi trebalo da znaju jer će im koristiti u životu.

Neki ljudi su borci s bikovima. Neki ljudi su političari. Ja sam fotograf.

Glavni (zapravo neimenovani) lik
u filmu Blow-up (1966)
Michelangela Antonionija

Kletva meseca:

Dabogda ti crk’o fejZbuk, pa nemao gde da postaviš slike sa godišnjeg!

 

(tnx Tibi via…. FB )

A vidiš, osvane ponekad ponegde i poneka dobra ideja.

I pred kraj, prilog za ljubitelje ekonomskih programa Vlade Srbije i uvoznih slatkiša zasnovanih na lecitinu:

Klima je, izgleda, odlučila da eliminiše prelazna godišnja doba, pa tako samo uslovno raspolažemo proletnjim vremenom, a zapravo je to neki vid leta još od prvog dana. Ostaće nam ideja o lepom vremenu onda kad se budemo pržili na suncu i ustajalom vrelom vazduhu. Period uživanja polako prolazi: izađite bilo gde u prirodu i dišite, jer posle će vam biti žao što niste.

Evo, možda posle ručka? Valjda niste toliko zauzeti da ne možete u šetnju?…

Prijatan ručak vam želim!