Једна од пре: Пета авенија

А у руке Мандушића Вука
свака пушка биће убојита

Ово се отприлике слаже са оном старом причом, коју је свако чуо бар десет пута, да су најбоље слике испадале из старих дрндалица, понајпре из пластичне Смене 8, а откако сам набавио бољу фоткалицу мало мало па неки шкарт.

Звучи као увод у настанак још једног Марфијевог закона, али није. Има то своје разумно објашњење, које уједно објашњава и како се долази до тих закона.

Јефтина и једноставна фоткалица заиста даје добре фотке, али само при добром светлу. Чим се зађе у дебљи лад, да не спомињем подземне пролазе и ноћ, најбоље одустати. Боља фоткалица, наравно, даје исто тако добре (па и боље, ал’ треба уочити нијансе у квалитету) фотке при добром светлу, али може да их направи и при килавом светлу. Може и при неким граничним условима, што срећни власник нове камере баш хоће да проба… и тако створи нешто шкарта.

Ова фотка има већ девет година, и снимљена је мојим првим дигиталцем, Агфом ЦЛ50 од свега 1,3 мегапиксела (зато и нема линка на већу фотку – погледајте ову у другом прозору па ћете видети колика је), призумирано колико је јадничак могао, еквивалент од неких 115мм.

Снимљено је за време пуш паузе, са терасе на 15. спрату, изнад угла Пете авеније и 45. улице (или 47, слабо памтим имена) на Менхетну. Таксији и иначе чине бар четвртину свих возила на улицама; имати кола у том крају је скуп спорт. Паркирање, ко је довољно глуп, може за годину да кошта више него сама кола. Пешака, опет, у оволиком броју, је тешко нахватати било где у САДу осим, гле чуда, баш на Менхетну и у можда још десетак тих градских језгара. Призор на слици би могао да се сматра делом локалног колорита, домородачким плесом за разоноду туриста. Требало га је само уочити, пустити фоткалицу да изоштри, ухватити изрез и шкљоцнути.

Е сад, шта на овој слици не ваља? Па, вуче на геометрију, али је геометрија штогод расклимана. Штрафте на прелазу су неједнаке дужине, испрекидане са три шахта, од којих се преко једног нацртала улична светиљка. Дебела линија уз коју су пришли таксији изгледа мало укосо (сад да ли због перспективе, или је напросто офарбана пар степени ван правог угла, ђаво ће га знати), иако није – баш је вертикална у односу на оквир. Мрежа на асфалту лево је неодлучна да ли да се пружи преко својих шахтова или не. Једна од линија десно има зеленог духа, где је некад била бела па зафарбана. И таксисти нису под конац него су стали где се коме ћефнуло. Још горе, иако имају иста кола исте боје, светла на крову су им сва различита. Дакле, ништа од оног што у фотографији називају “ритам”, а што се своди на штогод правилно понављање нечега у једнаким размацима.

И светло је килаво, облачно, дифузно (тифусно, што рече један), нема сенки. И ограда преко које сам сликао се штогод види а није баш паралелна са тротоаром преко пута. Од аута иза средњег таксија се једва нешто види, ни тамо ни овамо…

Па шта. Како рече другар из клуба, “све је дозвољено”. Фоткалица је била довољно моћна да извуче ово (али сам свеједно неколико месеци касније купио другу :)), геометрију ће око посматрача само да направи и тамо где је нема, сенке би претрпале снимак кад би их било, шахтове ни сам не примећујем док око не почне да шврља по појединостима, важно је да сам скупио две локалне знаменитости на један снимак. И шта би више.