Ja verujem u tezu, koja je inače veoma česta na polju fotografije, ali važi i za muziku: prava vrednost se razvije tek kad ogoliš objekat do te mere da više ništa ne može da se oduzme. Tada ostaje samo istina, a od istine se ne može pobeći. Zato su ljudi koji se ne plaše da ogole svoju muziku pravi heroji, nešto više nego “majstori od zanata”, jer oni su svesni svoje nagosti, ali ne beže.
Biće vam jasno na šta mislim kad čujete ovo.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
