Био сам тад у некој пси’ћкој фрци, беба у кући, ја дипломирао и схватио да се нећу скоро запослити. Жена ме пошаље да се, хм, бавим фотографијом, колико да мало оладим и не сметам по кући.
А оно јануар-фебруар 1980, Чеди секу ногу, напољу свуд некакво блато, развлачи се по асфалту, наишло штогод сунца али не стиже да га осуши… е, то ћу да фоткам. Да се серија не би звала “блато”, измислим квазипоетски наслов за ко разуме схватиће, мазнем теле од 300мм из клуба и кренем. Нисам, наравно, морао да идем далеко: ово је снимљено одмах иза ћошка.
(велика је овде)
Блата је било на све стране јер је било више возила него асфалта. Нарочито је недостајало места где камиони могу да се паркирају, па су обично стајали било где уз друм, газећи по травњацима где ускоро не би било ни траве уз ивичњак (који ивичњак?). Бочне улице нису биле асфалтиране, и шта год да је насипано убрзо би, после следеће боље кише, било преорано точковима, а онда и разношено по асфалту. Друга страна ове улице је умела да има колотечине дубоке по пола метра, а нема ни петнаест кућа на ту страну. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: земља, вода, град”
