Ne, nažalost. Nije ono pušenje. Nego ovo.
Počeo sam da pušim pre recimo dvadeset godina. Što se mene i mog živčanog karaktera tiče, bila je to pogibeljna odluka. Jedna, dve, tri, … deset, jedanaest, dvanaest… dvadeset, dvadeset jedna, dvadeset dve… trideset, trideset jedna, trideset dve… četrdeset, četrdeset jedna, četrdeset dve… i tako. Godine prolaze, ja pušim, polako ali sigurno sve više. I dogurao sam do toga da popušim pedeset cigareta dnevno.
Pedeset cigareta dnevno, to praktično znači da celog dana i sve vreme pušim. Ako spavam – a spavam – osam sati dnevno, onda ispadne da pušim tri cigarete na sat. Jednu na dvadeset minuta. Svakog dana. Dok jedem, dok kenjam, dok vozim, dok radim. A šta to radiš, Miloše? Jedem, spavam i pušim. Rastuće sortirano, naravno. Ne pijem, ne drogiram se, ne idem u kladionicu, čak sam i više nego dosadan tip. Jebomepas, pa šta ako pušim?
