Žalio mi se svojevremeno zet – inače čovek na mestu, što će se i videti iz nastavka ove rečenice – kako ga muče teške dileme oko načina vaspitavanja sina.
Ukratko rečeno, muka je sledeća: njegov Stefan, vrsnik mog Ognjena, odrasta u okruženju koje nije niti moralno niti etički niti logički upodobljeno sa odgovarajućim viđenjima mog zeta. Šta činiti? Da li dete vaspitavati u skladu sa svojim uverenjima, dakle dokazanim silogističkim kompletom istine i pravde (za sedam država prodanim i predanim NSFM Kerberima na čuvanje od istorije), ili se prepustiti mimikriji i, deteta radi, upisati ga na veronauk.
Kao i sve roditelje naše civilizacije, i mog zeta i mene gazi vreme. No, ovde i sada vreme 
gazi na drugi način; još uvek ne toliko lingvističkim novinama, nekom novom užasno bučnom i naravno odvratnom muzikom, ili frapantnim tehnološkim dostignućima koja čine da udaramo glavom u nevidljive zidove. Ne, mi četrdesetogodišnji matorci moramo da sebi priznamo stvarno postojanje jedne paradoksalne situacije: naša deca odrastaju u svetu narastajućih nepostojećih pretnji. Naš roditeljski zadatak, stoga, zvuči nemogućije od ostalih: Kako naučiti decu da primete nepostojeće opasnosti, kako se odbrane od nepostojećeg neprijatelja?
Primetili ste, zar ne? Rasizam je u Srbiji i dalje veoma raširen. Zapravo ne. Naravno da niste primetili. A kako biste, kada ste vi četrdesetogodišnji roditelj. Vi niste antirasista, jer da bi se bilo protiv nečega potrebno je da to nešto postoji. A u vašoj – mojoj – našoj glavi rasizam ne postoji. Mudri savet Protiv rasizma, ksenofobije i svih drugih oblika diskriminacije moramo se boriti kontinuiranom edukacijom, i to posebno mladih ljudi jeste klasična kvaka 22. Kao u slučaju savremene medicine čiji je krajnji cilj pacijentizovanje kompletnog čovečanstva: što je neko veći borac protiv rasizma, to veći rasista postaje.
Sredinom šezdesetih godina, dok su neki političari govorili da je segregacija prošlost, 
sadašnjost i budućnost, fakultete Beogradskog univerziteta su upisivali i u zdravlju završavali… crnci. Znate već, dovoženi u Beograd prenakrcanim brodovima, nisu smeli da ulaze u tramvaje, jeli su u crnačkim menzama, spavali u crnačkim spavaonama. Tako je bilo, jel’ da? E pa nije. I zato ništa mi o rasizmu zapravo ne znamo. Rasizam je za nas jedan nepostojeći neprijatelj sa kojim odjednom, ničim izazvani, neobučeni i nespremni, moramo da se borimo.
Jer šta da radiš kada mali Vlada u parkiću poviče Nemojte da se družite sa njim, on je crnac! ? OK, ne radiš ništa, možda tajno i likuješ jer vidiš da nijedan od klinaca apsolutno ne razume šta to Vlada hoće. Ali veoma brzo vidiš da ignorisanje očajničkog vapaja stvara kod malog Vlade nervozu; on postaje agresivan. Za sada je ta agresija nespretna, pokušaj da se bije završava se tako što mali Vlada pada na sopstveni lakat, pa odlazi da se žali babi kako ga je tukao onaj koga je hteo da udari. Ali sve je to samo za sada. Mali Vlada će porasti. A rasista jeste već sada.
Da li je mali Vlada rasista jer je takve reči čuo u porodici; možda mu je baba govorila da se ne druži sa prljavim Ciganima? Ili je mali Vlada rasista jer nosi naočare, pa ga deca maltretiraju da je ćoroskop; imamo li na delu primer agresije koja rađa agresiju? Hoće li – o užasa – mali Vlada sutra postati veći Obraz od Obraza, jer će zbog kratkovidosti i morati dvaput više da se dokazuje evropskim nadljudima, ili će njegova plava kosa ipak stanje dovesti u ravnotežu? Mali Vlada ima šest godina, stoga bih, eto, da slobodno iznesem pretpostavku-optužbu: glasam pod jedan.
Slučaj malog Vlade učinio je da razumem gde je problem mog zeta; i moj, naravno. Sada i ovde je nacionalnost bitna, i to tačno onoliko koliko je u prethodnoj državi, onoj čije su nam javno proklamovane moralne i etičke i logičke vrednosti (tuđe nećemo-svoje ne damo! bratstvo-jedinstvo! smrt fašizmu-sloboda narodu!) u glavu bezuslovno usađene, bila nebitna. Pripadnost naciji ovde je i sada osnova mirnog života. A uz ovdašnji nacionalizam ide odgovarajuća, nacionalno imenovana religija, pa ovde i nacionalizam i religija u svojim korenima sadrže istu stvar: različitost sebe u odnosu na druge. Ili, kraće rečeno: rasizam. Jasan je to ćorsokak, dakako, jednak onome kojim ide paralelni putić srpske tradicije (kako je Basara sjajno objasnio logičkim silogizmom koji možemo nazvati Rupa: tradicija je nešto fenomenalno; bilo šta srpsko je fenomenalno na kvadrat; stoga srpska tradicija… ne postoji).
Naravno, razumeti problem je samo pola posla. Treba ga i rešiti. Država problem mora da rešava od glave, odnosno NE kontinuiranom edukacijom mladih ljudi blablatruć, već kontinuiranom (kako je pisao Čehov: dugom i zamišljenom) primenom sile nad izvorima rasizma: SPC, Nacionalnim strojevima, Obrazima, NSFM, SNP 1389 i sličnim navijačima. Kontinuiranom, jer Republika Srbija jeste, po prirodi svog unutrašnjeg nacionalizma oličenog u pravoslavno-srbskim stvarima, sama sebi izvor rasizma.
Kako će moj zet, ne znam. A Ognjen će u školi učiti građansko. Ako još i šah bude izborni predmet, puna kapa. Jer, kako kaže filozofkinja Ana Ivanović: Najvažnije je da uživamo na terenu. Idemo korak po korak.
Kada je trebalo odlučiti kojem će se naša Tea privoljeti carstvu, bila je teška dilema u kući. S jedne strane imamo sve ovo što si pomenuo o Crkvi, s druge strane građansko – uvedeno na brzinu i neplanski, samo kao alternativa veronauci da se Evropa ne bi bunila, pa ni dan-danas nema čvrst nastavni program.
Pošto je reč o ozbiljnoj stvari, ozbiljno sam i pristupio. Kupio sam oba udžbenika za prvi razred, i prevrteo ih. Plus sam na Institutu za pedagoška istraživanja našao objavljenu studiju o efektima verskog i građanskog obrazovanja posle 5 godina od njihovog uvođenja. Rezultati su sledeći:
Po svemu ovome, ukoliko je upišem na veronauku, ispada da će dete da mi izraste u ksenofoba, a da će tokom školovanja neko da je proziva ukoliko nije znala koliko puta đakon treba da obigra oko oltara za vreme jutarnje liturgije. Nisam se mnogo dvoumio.
Ponosan sam na svoje dete, jer za nju postoji samo jedna podela između ljudi: dobri i oni koji to nisu. I pritom ove druge ne mrzi, nego ih žali. Faktori kao što su boja, nacionalnost i broj obuće ne utiču na njen sud o toj osobi. Prodaje limunadu na ulici kako bi sakupila novac za hranu za kuce lutalice, a nema šanse da prođemo pored prosjaka a da im ne ostavi koji dinar.
Ne, nije upoznata s pravilnom koreografijom unutar crkve, ali zna da se prekrsti, poljubi ikonu i upali sveću kada uđemo u nju. Zna šta treba u kući za slavu, Božić i Uskrs. A njen drug iz odeljenja, koji verovatno u tančina zna sve ostale rituale, od prvog osnovne ne poziva na svoje rođendane one iz razreda koji ne idu na veronauku. Mi ga zovemo na naše, hrišćanski je…
Tea iz ove priče, Tea koju sam video onomad, mnogo više “duguje” tebi nego školi ili, Broze sačuvaj, društvu. Stoga je zapravo dilema veronauka-građansko nebitna. Bitna je razumna sloboda.
Fala matori. “Ono što se ponese iz kuće”, što kažu, plus razumna sloboda koju si pomenuo jesu najbitnije stvari. To je osnova. Međutim, moje mišljenje je da ne treba isključiti značaj nekih stvari koje se uče u skamijama, a ne odnose se na klasične prirodne i društvene nauke (ne, nisam mislio na marksizam, iako se Bata Stojković ne bi složio sa mnom 🙂 ). Teme koje oni prolaze na građanskom smo mi prošli odavno u praksi, kroz razne slučajeve sa kojima smo se susretali kroz njeno odrastanje. No, u njenom godištu, kada se neki roditeljski saveti preispituju, ponekad je dobro imati pomoć sa strane 🙂
Skorašnji primer sa građanskog, vezano za temu teksta, a ne mog gornjeg komentara: date su im neke društvene grupe i trebalo je da napišu svoj komentar o njima. Na temu hipika, skoro svi odreda su napisali da su oni prljavi i narkomani, dok je moje dete napisalo da su super, kako vole muziku i cveće i da žele mir u svetu. Eto 🙂
Pametno dete! 🙂
Nemam elemenata da previše mudrujem na ovu temu, više te cimam da pišeš jer me svaki sudar roditeljskog iskustva i obrazovnog sistema interesuje.
A sećam se svoje škole, imao sam predmet Domaćinstvo. I OpšteTehničkoObrazovanje. Prvo pleteš, a onda čekić u ruke. Takve stvari, za koje će uvek da postoji neko kome se ne dopadaju i njemu su besmislene, i služe tome da izbruse odnos prema onome što čoveku ide loše.
Hebiga, u našim školama je brojčana ocena potpuno potisnula značenje ocene. Kome god kažeš “dobro ti je dete”, bude zadovoljan. Ali ako mu detetu daš trojku hoće oči da ti iskopa. I malo po malo star se svede na to da se petice dobijaju tako što si prisutan…