Grupu Jethro Tull gledao sam dva puta na koncertu. Doduše, u razmaku od nekih tridesetak godina, al’ ne mari. Dvaput je dvaput! 
Nadam se da ću ih gledati barem još nekoliko puta. Evo zašto.
Neću drobiti o istorijatu ove grupe koja je odavno postala institucija za sebe. Ni o tome da niko, nikada, nije ni pokušao da ih kopira. Ni koji su im albumi najbolji. Klip govori više od reči!
Savršena muzika, perfektno i vrlo komlikovano izvođenje. Ne dajte se zavarati time kako to oni nonšalantno odrađuju, tu svako od članova nešto sitno plete u drugom planu.
– * –
Thick as a Brick (1972), jedan od najznačajnijih i najboljih albuma svih vremena, prvi put sam čuo krajem leta 1972. godine. Fantastična muzika u neobičnom pakovanju. Originalni omot, koji na žalost nisam sačuvao jer se nekoliko ploča koje su protutnjale na mojim gramofonima izlizalo od slušanja, bio je u obliku lokalnih, engleskih provincijskih novina. Dugo mi je trebalo da provalim da su novine, sa sve tekstovima, sportskim vestima, rezultatima utakmica u bizarnim sportovima, reklamama, ukrštenim rečima… još jedna od podvala benda. I da se satirični Ian Anderson silno zabavljao sastavljajući ih.
– * –
Da Anderson ume sa rečima, može se proveriti u svakoj Jethro Tull pesmi. “Budapest“, pesma sa albuma Crest of a Knave (1987) nije pesma o gradu, već o Mađarici koju je Anderson ošmekao spremajući se za koncert. Šta se tu dešavalo, a šta nije, moraćete da otkrijete sami. 
She bent down to fill the ice box
and stuffed some more warm white wine in
like some weird unearthly vision
wearing only T-shirt, pants and skin.
You know, it rippled, just a hint of muscle.
But the boys and me were heading west
so we left her to the late crew and a hot night in Budapest.It was a hot night in Budapest.
Zato, nazad na klip!
Prvi put u životu sam bio u Budimpešti neke dve nedelje pre događaja opisanog u ovoj pesmi. Eh, sve pare sam potrošio da odem na koncert grupe Queen, a nije bilo dovoljno vremena da zaradim i naplatim kako bih stigao na koncert Jethro Tull. I zato imam samo jednu overu benda uživo…
Ali htedoh pomenuti nešto drugo.
Elem, Mađarice na ulicama Budimpešte u letnji dan? Uh, brate, pa kad sretneš devojku koja nosi brushalter, odmah si znao da ne ona zna mađarski, jer je neka strankinja 😆
Ako ne verujete meni, valjda verujete Andersonu?
Crest of a Knave, čuveni dobitnik Gremmy nagrade za najbolji Hard Rock/Metal album, i to u konkurenciji …And Justice for All… 😯
I onaj ko ih je nominovao u ovoj kategoriji i oni koji su dali glasove za JT nemaju pojma o njihovoj muzici. Doduše, album ima nešto tvrđi zvuk nego što je to uobičajeno za JT, ali to ništa suštinski ne menja. Moj glas bi ‘ladno otišao Metallici. 🙂
Ја сам цео тај жанр тврдог стења (hard rock) доживео као комерцијално профилтрирано подземље. Из великог експериментисања с краја шездесетих је избачено све што не пали код маса – премошћавање жанрова (бројни излети у класику и џез, да не спомињем да су најбоље акустичне ствари правили не акустичари него баш Цепелини и Флојди), егзотични инстументи (Џетро је убацивао и балалајке и маримбе, Бата Ковач је фрулу и ону босанску тамбуру, Љуба Нинковић саз и шаргију, Вангелис ручно рађен прото-синтисајзер), вишеструке промене ритма, нестандардне структуре… и остало је прашење по дебелом гитарском звуку и стандардизација: сви бендови имају исте инструменте, чланови су измењиви ко картице на рачунару, сви хард рок певачи певају у мање више истом регистру.
То да Џетро увати ову награду је да се човек чисто запита да у жирију није било случајно критичне масе зајебаната којима је допиздело да слушају све једно те исто.