Bio je lep julski, sunčan dan u Barseloni, negde početkom veselih osamdesetih. Drugari i ja švljali smo velikim gradom pokušavajući da odgnetnemo sve njene misterije, naivno se pitajući da li Španci uopšte uče engleski jezik u školama i zašto šuškaju kada pričaju. A onda smo ušli u jednu od muzičkih prodavnica, da malo predahnemo i ohladimo usijane glave. Kako smo se prevarili…
Ova pesma nas je sačekala na ulasku, a ostatak albuma Poco ruido y mucho duende ispratio. Da budem iskren, jedva smo pogodili izlaz. To se na španskom kaže salida, sa mekim s proceđenim kroz zube. I tu se moje poznavanje tog jezika završava. 🙂 Naravno, čvsto smo stiskali u rukama dva albuma muzičara koji se, kako smo jedva razumeli prodavca, zove Manzanita.
Od tada, a prošlo je mnogo godina, često slušam ovaj album. Ni sam ne znam zašto; možda ponajpre što ima jednostavan i sveden zvuk (samo akustična gitara, akustični bas i udaraljke), fantastično Manzanitino promuklo pevanje u kome se čuje prizvuk nebrojenih kafana kroz koje je prošao učeći zanat i stravična količina emocija koja te preplavi od prvog takta. Na trenutke grubo, produkcijski neispolirano i animalno. Valjda je takav flamenko sam po sebi, lepota i strast na jednom mestu.
José Manuel Ortega Heredia, kako je Manzanitino pravo ime, je kasnije postao velika nacionalna zvezda, ali je njegova muzika skrenula ka komercijalnijim vodama, pa mi nije više bio interesantan. Nikada više nije ponovio magiju zabeleženu na svom prvom albumu.
Bio je Kralj godinama pre Gipsy Kingsa koji su, umesto njega, pokorili svet.
Umro je 2004. Imao je samo 48 godina.
PS. Verde je, verovatno, najpoznatija Manzanitina pesma a tekst je adaptacija poeme “Zeleno, volim te zeleno” velikog pesnika Frederika Garsije Lorke.