Uvek sam imao nos da namirišem prave stvari u muzici. Valjda se čovek rodi sa tim talentom. A da ne živim u ovoj nesrećnoj zemlji sigurno bih bio u nekom od A&R odeljenja nekog muzičkog izdavača. Kao svoj na svome.
Slušajući muziku Billya Mackenziea, tipovao sam mu veliku budućnost. Mislio sam da je novi Bowie za naredne decenije, jer je imao neverovatan muzički talenat i još bolji glas koji se protezao na čak četiri oktave, što je prava retkost. I dok se njegov tenor mogao porediti sa drugim velikim pevačima poput Scotta Walkera, njegov falsetto je ostao nenadmašan i čist u najvišim registrima.
A onda se život grubo poigrao s njim.
Uprkos delimičnom uspehu sa grupom Associates, koja je serijom izvrsnih albuma i singlova uspela da skrene pažnju publike i kritike, pokazujući svu raskoš Billyevog kompozitorskog talenta i vokalne pirotehnike, očekivani uspeh je izostao. Nervoza zbog toga je prouzrokovala prekid saradnje sa drugom polovinom Associatesa, klavijaturistom Alanom Rankinom, iako su u tom trenutku imali najkomercijalniji album snimljen do tada, Sulk (1982), i singl u prvih deset na britanskoj top listi.
Muzička kuća je, videvši samo novac u celoj priči, insistirala na njihovom pomirenju. Već u zavadi sa industrijom kojoj nije hteo da pripada dok je takva kakva jeste, Mackenzie je to odbio. A onda su mu okrenuli leđa.
Narednih petnaest godina Billy Mackenzie je nastavio da stvara muziku pod svojim imenom, objavljujući je za male izdavače. Sa grupom Yello napisao je pesmu “The Rhythm Divine“, koja je bila veliki evropski hit i gostovao na njihovom albumu One Second (1987).
Depresivan zbog smrti majke i ponašanja diskografskih kompanija prema njemu, Billy Mackenzie je izvršio samoubistvo 22. januara 1997. godine. Imao je 39 godina.