Na ovu pesmu sam naleteo sasvim slučajno, pre desetak godina, listajući jednu kompilaciju koja je pristigla uz primerak časopisa Mojo.
Misteriju za mene nije predstavljao svedeni i jednostavni tekst pesme, već izvanredna atmosfera koju stvara oko sebe. Magija jednostavnosti u pristupu aranžmanu, anđeoski prateći vokali, prostor iz koga kulja gomila neobičnih zvukova…
Za Beth Gibbons sam odranije znao da je pevačica trip-hop benda Portishead, čija se pesma “Glory Box” neprekidno vrtela na televizijama, ponajpre zbog atraktivnog spota; meni je najdraže vešto umiksovano krckanje ploče, koje daje neobičan šmek i veštačku patinu celoj pesmi.
A ko je taj Rustin Man, pitao sam se sve dok pažljivo listanje časopisa nije i to razjasnilo. Paul Webb je već bio prisutan u mojoj kolekciji, ali kao basista grupe Talk Talk.
Pa, u čemu je onda fora? Dve jake muzičke ličnosti, koje dolaze iz grupa žanrovski udaljenih svetlosnim godinama, kojima je jedino zajedničko to što imaju sklonost ka zvučnim eksperimentima i elektronici, uspele su da stvore nešto sasvim treće, jedinstveno, zanimljivo i provokativno.
Da li je moguća uspešna simbioza trip-hopa i folka, prosudite sami.
Ja nemam tu dilemu. 