Politika i muzika, može li taj spoj uopšte da funkcioniše? Po mom iskustvu, ne može. Niti političari imaju šta da traže u muzici, niti muzičari mogu da menjaju politiku, pa time i svet oko sebe. Ovi momci su to iskusili na spostvenoj koži.
Početak osamdestih označavao je vrhunac Hladnog rata između Sovjeta i Amerikanaca, koji je išao tako daleko da su Ameri bojkotovali olimpijadu u Moskvi. Tadašnje rigidno rukovodstvo Sovjeta je, između raznih drugih restrikcija na prisustvo “proizvoda zapadnjačke kulture koji truju dušu mladih Rusa”, zabranilo slušanje i izvođenje rok muzike. Nema javno, ima tajno. Ponovila se priča koja se dešavala i u Americi tokom pedesetih, kada je osuda ranog rock&rolla od strane političara samo pospešila interesovanje mladih za tu vrstu muzike.
Meni je pravo čudo kako političari nikada ne nauče ništa iz istorije. 
Kada je Mikhail Gorbachev došao na vlast, došlo je do otopljavanja odnosa izmešu velikih sila, a zabrane prethodne garniture u vezi muzike su ukinute. Gorky Park, izdanak moskovske underground scene, došao je u Ameriku u potrazi za izdavačem, što je bilo smešno i naivno. Pošto su Rusi tradicionalno odlični svirači, što je deo opšte kulture tog naroda, privukli su pažnju Johna Bon Jovia koji im je omogućio potpisivanje ugovora sa izdavačem. Album Gorky Park (1989), koji otvara numera Bang, brzinski je postao hit. Prvi bend iz Rusije koji se vrteo na MTV-ju. I to bez prestanka, kao simbol ujedinjene politike velikih sila. Pogledajte samo ikonografiju u klipu.
Padom berlinskog zida Hladni rat je bio okončan, a srećna zvezda koja je, kako se činilo, pratila grupu, naprasno se ugasila. Iako su često nastupali kao predgrupa na turnejama Bon Jovia, niko više nije bio zainteresovan za Gorky Park.
I tako, ode sanak pusti…
U igri velikih i malih, politike i muzike, uvek se unapred zna ko pobeđuje.