Kada sam sebi napravio zabavu, da pokušam da je napravim i vama. Još kada bih znao da je ovako sročim i odsviram, gde bi mi bio kraj…
Nemojte da vas pesma zavede, kao što je zavela mene. Zato joj se stalno vraćam.Valjda se prepoznajem u njoj. I da se razumemo: ovo nije pesma o ženama kao što može da sugeriše njen naziv, nije čak ni veselica po svojoj tematici iako muzika sugeriše tako. Ovo je pesma o odmetniku koga je siromašni ribar napojio i nahranio ga, a potom, zavarao progonitelje i mudro se smejulji sam za sebe.
Fabrizio de Andrè je u Italiji bio neko poput Arsena Dedića, više cenjen kao pesnik nego kao muzičar. Čovek burnog života i jakih političkih stavova, inpirisan Bobom Dylanom i Leonardom Cohenom, često je pisao o junacima sa margine života, pobunjenicima, prostitutkama i lopovima. Tokom 1979. i 1980. godine intenzivno je putovao praćen grupom PFM, koja je obukla njegove pesme u moderno ruho, dopadljivo širokoj publici. Rezultat je fantastičan i zabeležen je na dva uživo snimljena albuma, na kojima se teško razaznaje ko je tu gazda: šarmantni De Andre sa svojim pesmama ili PFM koji razvaljuje svirkom.
Ja nemam dilemu. Ova muzika ide sa mnom na pusto ostrvo. Ako ikada budem uspeo da pobegnem… 🙂