Prošle godine, baš na današnji dan, lopovi su mi maznuli auto. 
Neprijatna situacija za svakoga, pa i za mene. U policiji sam pokušao da objasnim koliko mi je auto prirastao za srce i da treba hitno da ga potraže, a oni su se čudili zašto ga, od milošte, zovem Manzanera.
Kako prosečnom srpskom policajcu da objasnim ko je Manzanera, onaj koji zna gitarom i da zareži i da miluje? Baš kao i moj bivši auto, koji je iz mirne vožnje znao naglo da poskoči i da te zalepi za sedište. Pomislio sam da bi mi, možda, ministar policije pomogao, kao u slučaju kada su policajci urgentno uspeli da pronađu biciklo ukradeno japanskom turisti usred Beograda. Na žalost, ne družim se sa ministrima, a i ne živim u Beogradu. 
I tako, rezigniram, zažmurim i počnem da odmotavam film…
Shut the gates and sunset after that you can’t get out
You can see the bigger picture dind out what it’s all about
You’re open to the skyline, you won’t want to go back home
In a garden full of angels you will never be alone
Nisam baš preterani ljubitelj onoga što stvara grupa Morcheeba, ali volim da bacim uvo na svaku muziku koja je mešavina različitih uticaja. Nikada ne znaš šta će od toga da ispadne. Za mene iznenađujuće, ovu pesmu peva Judy Tzuke, sjajna pevačica koja je u karijeri nanizala dvadestak albuma, ali ju je globalna slava uporno zaobilazila.
Čudna kombinacija koja u ovoj pesmi savršeno funkcioniše.
With the moonlight to guide you feel the joy of being alive
The day that you stop running is the day that you arrive
And the night that you got locked in was the time to decide
Stop chasing shadows
Just enjoy the ride
– * –
Manzanera je zauvek otišao iz moga života. Prestao sam da jurim senke prošlosti i pokušavam da svakoga dana uživam. U vožnji koja se zove život.