Након што сам поново прочитао цео Асимовљев трициклус роботи-царевина-задужбина, време ми је за некакав резиме.
Асимов (у ствари, Озимов, његови су били трговци озимим житом, госн Сарван нека не брине да ли су род) је боља Агата него она Кристијева. Она је морала да наминца само ко, кад и где. Он је морао да измишља читаве културе као алибије за своје кримиће.
Као пророк, напромашивао се уздуж и попреко. Сви његови медији су на микрофилму и требају им читачи. Чак диктопис тера право на папир – уз сву сирову рачунарску снагу потребну за претварање говора у слова, није му пало на ум да држи тај текст на било чему осим папира. Папица за масе се не прави од квасца него од кукуруза, монсанта и соје. Покретне траке постоје само на аеродромима и немају више трака са различитим брзинама.
Као предиктивни програмер, прва је лига. Раме у раме са Кларком, заварио је засвођене градове у све умове на више деценија. Идеја се ширила стихијски и замазала је скоро пола тадашње научне фантастике (види “Логанов бег“, “ТеХаИкс 1138“, “Dark city“… па све до “Еон флукса“). Данас се будућност замишља или као постапокалиптична пустош (уз можда зараћена племена под феудалним ратним поглавицама), или у градовима под куполама. Слабо има трећег. Nastavite sa čitanjem… “Асимов, други премаз”
Ukratko rečeno, muka je sledeća: njegov Stefan, vrsnik mog Ognjena, odrasta u okruženju koje nije niti moralno niti etički niti logički upodobljeno sa odgovarajućim viđenjima mog zeta. Šta činiti? Da li dete vaspitavati u skladu sa svojim uverenjima, dakle dokazanim silogističkim kompletom istine i pravde (za sedam država prodanim i predanim NSFM Kerberima na čuvanje od istorije), ili se prepustiti mimikriji i, deteta radi, upisati ga na veronauk.
gazi na drugi način; još uvek ne toliko lingvističkim novinama, nekom novom užasno bučnom i naravno odvratnom muzikom, ili frapantnim tehnološkim dostignućima koja čine da udaramo glavom u nevidljive zidove. Ne, mi četrdesetogodišnji matorci moramo da sebi priznamo stvarno postojanje jedne paradoksalne situacije: naša deca odrastaju u svetu narastajućih nepostojećih pretnji. Naš roditeljski zadatak, stoga, zvuči nemogućije od ostalih: Kako naučiti decu da primete nepostojeće opasnosti, kako se odbrane od nepostojećeg neprijatelja?