Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ponekad izgleda kao da uposlenici jedva čekaj uda se desi neka neobična i nadasve neočekivana okolnost kako bi mogli da prekinu svoj rad, a da ih niko ne opomene zbog toga.
Istina, uvek se nađe jedan koji će nešto i da preduzme (sklonibožeisačuvaj da ih bude više), pa se zabava završi za dva-tri minuta. Ali nema veze: taj intermeco posluži kao mentalna hrana sledećih nekoliko sati kulučenja na suncu.
Kad ne možeš da se odlučiš između dve pesme, a ti turi obe…
Koliko za 4 sata, Depeche Mode će održati svoj koncert u Beogradu. I dok pravim logistiku prevoza i parkiranja kod Ušća, red je da podelim deo svoje današnje playliste s vama.
Veli jedna poslovica, ko zna čija: pravo znanje počinje onda kad prepoznaš tuđe neznanje.
Samo po sebi, neznanje nije nikakvo zlo: čovek se celog života suočava sa novim stvarima i pojavama i sasvim je normalno da u jednom času ne zna sve o tome što sreće. To je posebno izraženo u današnje vreme, kad se život očigledno pretvara u trku. Problem je, međutim, u tome što srećemo ljude, i nekako mi se čini da ih je sve više, koji kategorički odbijaju da priznaju svoje neznanje o bilo čemu što ih se dotiče. I kao da to nije dovoljno, ne trude se da makar zaustave raspravu, nego glibe u još dublje blato pokušavajući da ostave nekakav utisak.
Zašto li je tako, nikad neću razumeti. Nikad u životu nisam pretrpeo neke loše posledice zato što sam priznao da ne znam dovoljno (ili ništa) o nečemu što je predmet razgovora.
Jeste li skoro imali susret sa nekom sveznajućom huljom?
Ovde nema posebnih komentara, osim jednog.
Uočite nevericu pri kraju filma: pa dobro, deco, gde ste?…
A sad malo a capella… i to ceo orkestar.
Sećate li se Bobbyja McFerrina? Ne? Osvajač deset Gremija? Opet ništa? “Don’t Worry Be Happy“? Aaaa, sad znamo o kome je reč.
Dva spojena prstena od papira? Kako to misliš?
Umalo nisam krenuo da probam. A onda sam se setio da sam novine od papira poslednji put kupio pre pet godina.
Био сам тад у некој пси’ћкој фрци, беба у кући, ја дипломирао и схватио да се нећу скоро запослити. Жена ме пошаље да се, хм, бавим фотографијом, колико да мало оладим и не сметам по кући.
А оно јануар-фебруар 1980, Чеди секу ногу, напољу свуд некакво блато, развлачи се по асфалту, наишло штогод сунца али не стиже да га осуши… е, то ћу да фоткам. Да се серија не би звала “блато”, измислим квазипоетски наслов за ко разуме схватиће, мазнем теле од 300мм из клуба и кренем. Нисам, наравно, морао да идем далеко: ово је снимљено одмах иза ћошка.
(велика је овде)
Блата је било на све стране јер је било више возила него асфалта. Нарочито је недостајало места где камиони могу да се паркирају, па су обично стајали било где уз друм, газећи по травњацима где ускоро не би било ни траве уз ивичњак (који ивичњак?). Бочне улице нису биле асфалтиране, и шта год да је насипано убрзо би, после следеће боље кише, било преорано точковима, а онда и разношено по асфалту. Друга страна ове улице је умела да има колотечине дубоке по пола метра, а нема ни петнаест кућа на ту страну. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: земља, вода, град”
