Utovar nedeljom, 19. maj

Veli jedna poslovica, ko zna čija: pravo znanje počinje onda kad prepoznaš tuđe neznanje.

Samo po sebi, neznanje nije nikakvo zlo: čovek se celog života suočava sa novim stvarima i pojavama i sasvim je normalno da u jednom času ne zna sve o tome što sreće. To je posebno izraženo u današnje vreme, kad se život očigledno pretvara u trku. Problem je, međutim, u tome što srećemo ljude, i nekako mi se čini da ih je sve više, koji kategorički odbijaju da priznaju svoje neznanje o bilo čemu što ih se dotiče. I kao da to nije dovoljno, ne trude se da makar zaustave raspravu, nego glibe u još dublje blato pokušavajući da ostave nekakav utisak.

Zašto li je tako, nikad neću razumeti. Nikad u životu nisam pretrpeo neke loše posledice zato što sam priznao da ne znam dovoljno (ili ništa) o nečemu što je predmet razgovora.

Jeste li skoro imali susret sa nekom sveznajućom huljom?

Za čitanje: Deda Stevina škola života – Evrovizija

Oma da vam kažem da ja to ne volem. Ko zna čiji je tetak naskakao na čiju šurnjaju i s kojim novcima su kome gradili vikendicu, da bi baš određeni sukleta pokazivo Evropi da smo u pesmi ko i u fudbalu. Uzkurac ko begečka nana. Al’ gledam, jebešga, ližem tanak špricer i pravim se da slušam Pirikine komentare.

A nije da nije.

Prodaje Ciga pojačalo na buvljaku i dolazi tip da pogleda:

– Cigo, koliko je jako ovo pojačalo?
– Mnogo je jako – kaže Ciga.
– Pa koliko jako?
– Ma jako, u pičku materinu!
– Ama, mislim koliko jako, vatno?
– Jako… jako neverovatno.

Jedan an pasan poZZdrav poZZdravljaču, zna on zašto.

Neka dečurlija iz okoline okolice Bihaća smislila ujdurmu: skinuli su gume sa felni nekog Opela, pa ga turili na kolosek i krenuli da se vozaju. Umalo da nagrabuse, ali očevici su uspeli da spreče nesreću, jer u susret im je išao teško natovereni voz. Na saslušanju u policiji, klinci su izjavili da su bili motivisani gledanjem filma “Povratak u budućnost“.

Važno je samo da onaj matori kicoš (što je bio kicoš i pre roka) ne sazna za ovo. Ako sazna, najebali smo.

Deder, objasni.

Došao Srbin negde na granicu i carinik mu gleda pasoš.

– Where are you from?

– Serbia.

– Syria, oh…

– No, no, Serbia! Serbia! You know Mihailo Pupin, Vlade Divac, Novak Đoković, Ana Ivanović…

– Oh, Serbia! You mean Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, Mlađan Dinkić…

– No, no, no… I’m from Syria…

Ne pitam jeste li, nego koliko ste puta prošli ovako:

A šta ja znam: mrzim da odlazim u banku, pa idem samo kad baš moram, što srećom nije često. Ali makar je pošteno reći da su uveli zajedničko čekanje reda za sve šaltere, iza “barijere”, i nema duvanja za vrat. Dolaziš na red odmah iza poslednjeg koji je došao pre tebe i to je uvek tako.

Oko ostalih atributa organizacije te banke – radije ne bih.

Sa Noći muzeja u Kikindi sam se vratio kući veoma nezadovoljan.

Ajd’ što su kao temu upriličili oružje, ratove i prateće fetiše: imalo bi se šta naučiti i od takve teme. Nego je neki mudrolijaš smislio da se panoi čitaju zdesna nalevo na izložbi koja je bila organizovana metodom “kako se ko snađe”. Sadržaj je prikazan bez neke osobito koherentne izvedbe, a najveći biser je tekst odštampan crnim slovima na crvenom papiru i izložen u polumračnom hodniku.

Iznerviralo me je odsustvo potrebe za očuvanjem valjane faktografije. Npr. čitam kako je tzv. puška papovka korišćena u JNA “do sedamdesetih” iako sam ja dužio takvu pušku kad sam 1984. otišao da poklonim počivšoj državi najbolju godinu svog života. A to što su omašili kalibar puške M-48 predstavlja čin elementarnog neznanja, nedostojan inicijative koju bi Noć muzeja trebalo da predstavi.

Na stranu nepoštovanje publike koja dolazi na izložbu da sazna nešto, a ne da čita netačne sadržaje prepisane sa Wikipedije.

Vrhunac neukusa beše scena kojoj sam lično prisustvovao u dvorištu muzeja: jedan od kustosa muzeja, za koga ne bih mogao isključivo da tvrdim da je bio u alkoholisanom stanju u tom trenutku, ali jeste odavao takav utisak svojim ponašanjem, pokušavao je tobože da organizuje uniformisane animatore izložbe u kozaračko kolo, pri čemu je on pevao prva dva stiha kao pokvarena ploče (da li to nije znao više?), a deca su ukrstila svoje ruke i tako se držala umesto da ukrste raširene ruke, o koracima koji liče na neuspešan pokušaj igranja užičkog kola da i ne govorim.

Strašno.

Raduj se, narode moj (i igraj, što bi rekao Dado), jer sledeći utovar će doći od čoveka sa svežim pogledom na sadržaj. Očekuje me neka goožwa i neću imati kad da utovaram.

Uz malo sreće, biće sve u redu sa tim mojim goožwama; a da li će biti u redu sa utovarom nedeljom, ne moram da se pozivam na sreću. Sreća je bila kad sam našao dobre saradnike; sve ostalo posle toga je koordinacija… Prijatan ručak vam želim.