Čestitam, vojniče! Izabran si za dobrovoljca! – uzviknu rimski centurion rimskom vojniku. Beše l’ to, valjda, u onoj strip-epizodi kada Asteriks odlazi na Korziku?
Kad sam se onomad latio pera tastature ne bih li napisao utovar-dva, željno sam očekivao odmor (zaslužen, a kakav drugi?) od redovnog i vanrednog posla. Nervozan i pun cinizma (jer to mi je oružje za borbu protiv gluposti) sklepah utovare ‘nake kak’i su. U ovom sadašnjem slučaju sam se, pak, vratio s odmora, pa će ovaj utovar biti vedriji. Ili ja to samo tako mislim…
U pojedinim trenucima željene dokolice na odmoru posvetih (previše) vremena televiziji. Akam tako onaj daljinski, pa promenim AAA baterije, pa nastavim da akam. I stalno zatičem onog političara (našeg, jakako) što posle svake izgovorene rečenice malo zastane. Da uzme vazduh, je l’? Ama, jok – da stignemo da se prekrstimo pre nego što on počne sledeću.
Bre, čoveče, fenomenalna nam je televizija. Da je nema ne bih znao da su već izmislili kafu bez kofeina, čaj bez teina, pljuge bez nikotina, brašno bez glutena i skupštinu bez kretena. Možda ovo poslednje još nisu izmislili. Možda i jesu, al’ ja “vatam” pogrešne kanale. Možda moram da menjam operatera kablovkse televizije. Možda…
Jeste li uživali u jučerašnjoj proslavi Dana mladosti? Ne, a!? Što? Znači li to da više niste mladi ili su vam misli negde drugde okrenute? ‘Ajd’ da se malo podsetimo.
Imam kolegu koji je više para ostavio u kladionici nego ja u igraonici. Uzgred, jeste l’ znali da su igraonice najbolje mesto za izlazak? Pivo jevtinije nego u kafani, a pristup Internetu 
brz kô munja. Nego, kolega-od-malo-pre komentariše ovih dana razna odbijanja poziva koje naš selektor Duda Ivković šalje (potencijalnim) košarkaškim reprezentativcima. I tako me u jednom trenutku upita:
– Za koga ćeš da navijaš?
– Kako “za koga”, jebote? Pa za naše!
– Ma, dobro to. Nego posle, kad ispadnu…
Dane gore pomenutog odmora sam dosta proveo za volanom. Malo svojom voljom, a malo i ne. I u jednom od tih tamo-’vamo maršruta prođoh kroz Gaj, mesto uglavnom poznato po obližnjoj plaži “Raj”, a meni po staroj(?) narodnoj(?) mudrosti koju je izrekao bivši kolega:
– Ko ima ženu iz Gaja, njemu ne treba kera u kući!
Šansa ti samo jednom pokuca na vrata. Ali iskušenje – ono, bre, kad legne na zvonooooo…
Jedan moj (ne baš blizak, ali ipak) član familije je skoro operisan. Lekari kažu da nije (bilo) ništa strašno – samo (citiram) “tumorčić” (kraj citata) u bešiki. Razvlačili ga doktori od februara do maja. Dođite sutra na pregled, ali ponesite stvari, jer ćete možda da ostanete, pa da Vas operišemo sledeće nedelje. I tako svake dve-tri nedelje. Nisam prisustvovao tim 
seansama, ali me drži utisak da je osoblje sve vreme ispitivalo pacijenta i o mogućnostima vanredne zarade, jer sva je istina da nikom nije drago kad mu je dijagnoza “tumorčić” i pretpostavlja se da bi ovaj hteo što pre da ga se otarasi. Teško je tu bilo šta dokazati, a kad se sve dobro završi, nije ti do dodatnog maltretiranja.
No, ono što je više nego očigledno, a dokazi su opipljivi, jeste da mi je pomenuti rođak o svom troško nabavio tri kese Ispirola (koštale skoro 100€), dve za konkretnu operaciju i jednu za bolnicu. Uz to valja dodati da su ga kroz papire vodili da je sve vreme u bolnici (od februara meseca), iako je povremeno dolazio na kontrole/preglede posle kojih se u bolnici nije zadržavao. Pretpostavljam da su u stvari hteli da ga poštede da ne mora za svaki dolazak da vuče silne papire, prijavljuje se, odjavljuje se i slično, te da im nipošto nije palo na pamet da troškove formalnog (a ne samo stvarnog) boravka naplate od RFZO-a.
Al’ nemoj neko da je slučajno nešto loše rekao o osoblju koje radi u našem zdravstvu. Evo očiglednih primera izuzetnog zalaganja u mesecu aprilu:
Znaš i sama da se u kupovinu ne ide solo. Ako ne zbog saveta oko krpica i cipelica, onda bar da u tašni najbolje prijateljice držiš novčanik sa platnim karticama. Al’ vraga! Čim si ušla u radnju, ova se (sa svojom tašnom i tvojom karticom) odmah odvojila negde desno, jer je videla dražesne sandale sa cirkonima, a ti si za tim obližnjim pultom s leve strane ugledala prelepe-lepe cipele. No, nisi prva za pultom, a lujka ispred tebe hoće baš te iste cipele. Dovraga, baš te iste! Srećom, lujka kod sebe nema keš, a karticu ne nalazi u svojoj tašni. Mislim, bilo bi glupo da je zaobiđeš i budeš prva do pulta i zgrabiš prelepe-lepe cipele, kad 
ni ti nemaš karticu pri sebi. Mašeš prijateljici i dozivaš je, pa je dozivaš glasnije, pa se na kraju dereš, jer se ova zanela u sandalama (kako joj očajno stoji tako visoka štikla!!! gledaj je, pa ne može ni da hoda). Vikneš joj da ti dobaci tašnu i ona u sekundi shvati situaciju sa lujkom ispred tebe (zato ti i jeste najbolja prijateljica; mada se onomad nabacivala Milanu, iako je znala da ti se baš Milan dopada, ali dobro, ionako Milan ima neku glupačicu), pa želi da ti da tašnu. Pošto ne može da ti je odmah donese zbog svih tih visokih štikli, ona se sprema da ti je baci. To, sestro! Ako akcija uspe, a ne znam što ne bi, ‘ladno možeš da zaobiđes ovu lujku sa glavom u torbi i kupiš prelepe-lepe cipele njoj ispred nosa. Ha! Ili još bolje prijateljica može da ti baci tašnu i ispred devojke i dok je tašna (sa karticom) još uvek “u letu”, ti lepo zaobiđeš lujku, uhvatiš tašnu i odmah kupiš prelepe-lepe cipele. A još od pre neku rečenicu smo konstatovali da je glupo da se trtiš sad ispred lujke, kad nemaš karticu, a torba je kod tvoje prijateljice i nije čak ni bačena prema tebi (torba, a ne prijateljica).
ČESTITAM! Upravo si naučila pravilo ofsajda u fudbalu!
(ideja Duško via FB)
Svi mi znamo kako je u Beogradu teško naći mesto za parking. Al’ ima savesnih vozača. Evo, ovi se baš potrudili da nam oslobode koje mesto.
Kaže komšija malopre:
– Ja mojoj deci ne dam da priđu Internetu. Evo, ja sam odrastao bez Interneta, pa šta mi 
fali?
Sam pita, sam odgovara…
(od Paje Pekovića via FB)
Prijatan ručak vam želim.