Pa neka vam je sa srećom još jedan Vaskrs. Bio praznik ili ne bio, ne pravim pitanje kako gledate na to, utovaranje je trajalo cele nedelje i sad izručujem pred vas sav utovareni sadržaj. Pošto neće biti bogougodno, neka se osetljivi sklone na neko mirnije mesto.
Upozoreni ste.
Nego… Svečano objavljujem da sam samog sebe uspeo da uhvatim za rep… Pre tri-četr dana, dok sam pio jutarnju kafu, u nekom prikrajku sam pročitao reči:
Upozorenje: ovaj tekst nije preporučljiv za osobe mlađe od stotinu pročitanih knjiga.
I ta mi se misao dopala. Krenem da nađem izvor – i završim na Suštini pasijansa. Na članku napisanom kao stoti tekst za sedamnaest dana na blogu… Suncetižarenoebem, kad se tog časa nisam šlogirao…
Na stranu što se sadržaj u tekstu nije promenio ni za jotu posle dve godine. Ali, to je već neka druga priča.
Vinjeta meseca:
Za čitanje ovog popodneva: Ivo Andrić – Pismo iz 1920.
Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo.
Dalje čitaj na servisu Scribd.
Kad već pomenuh Andrića.
Citat dana dolazi od čoveka iz koga su iscedili svaki trag sujete, ali ga i dalje mrze, baš i ne znajući zašto.
Ima mnogo boljih mjesta da se krade
od Srbije.
Nego, baš mi nešto naspelo da se setim opasnih frekvencija i demokratskog mraka…
Međunarodno takmičenje vatrogasaca. Prvo mesto: 100.000 dolara. Zadatak: ugasiti zgradu u plamenu.
Američki vatrogasci stupaju u akciju. Vozila zauzimaju položaje oko zgrade. Napucavaju vodu iz četiri topa velike snage. Požar ugašen za 25 minuta.
Nemački vatrogasci: isti scenario. Vozila oko zgrade… Precizno uvežbana akcija, nijednog suvišnog pokreta… Vatra je bila ugašena za 22 minuta.
Srpski vatrogasci: vatrogasni FAP uleće pravo u prizemlje zapaljene zgrade. Vatrogasci uz pokliče iskaču iz kamiona i udaraju lopatama, jaknama, bacaju zemlju, galama, vika, jauci… Vatra je ugašena za 6 minuta. Ovacije u publici…
Na dodeli priznanja, okupljeni novinari pitaju srpsku ekipu:
– Neverovatan poduhvat! Neočekivano efikasna taktika koja je nama ličila na haos! Šta ćete uraditi sa osvojenim parama?
– Paaa… Prvo ćemo da kupimo nove kočnice za FAP!
Pazi sad.
Ne, stvarno, kad malo bolje razmislim… Ama, koja bi to kola Super Mario mogao da vozi, nego Ladu? Pazi: mora da drnda, da mnogo troši i – da ide. Da, Lada! Kad je ono burazer prodao Ladu nekom otpadu, on ju je tamo – prevezao.
Ako vam sutra teško padne jagnjetina, ima rešenja za vas.
I tako, reč po reč, mada nema mnogo da se kaže, osim ‘mjkutibožju’. Nekom je danas Vaskrs, pa je radostan, nekome je sutra Đurđevdan, pa je još radosniji. Mi što smo se preračunali u kapacitetu, pa nastradali od posla prethodne nedelje, nismo obaška radosni, mada su to naplativa mučenja. Kako god okreneš, gomilu problema je moguće rešiti isključivo metodom “jedan po jedan”, pod uslovom da je pojedini problem rešiv.
Oko nerešivih problema se slažemo: jedan prst u uvo, još jedan na mesto na kom ne sija sunce, pa udri u pevanje, jer drugog rešenja nema.
Aj’ pa srećan vam Vaskrs, srećna slava domaćine, prijatan ručak želim, i sve oko toga što bi imalo da se učini, već smo učinili. Posle ručka čačkalica u zube (ko ima), neko pićence, pa pravac u hladovinu.