Некад давно, у социјалистичка времена, морали смо много да пазимо на цркве и вернике. Водио се рат двеју пропаганди. Антикомунистичка је (са извесном основом од раније) тврдила да нема слободе вероисповести у социјалистичким државама, а наш либерални социјализам је контрирао штитећи цркве и вернике од било какве критике, нарочито од руке обичног народа.
Партија је могла да критикује религију, нарочито уопштено и теоретски, и можда да одврати на понеки чланак у верским издањима (којих је било ихај, али сте морали до дилера да их купите, на киосцима су продавали само њихове календаре). Чланак у обичним новинама, који би опалио по неком неделу месне цркве, појединог свештеника, или чак и месна подружница ССОЈа која би хтела да отвори дискаћ сувише близу цркве – за то се већ добијало по прстима, то је “повреда религиозних осећања верника”.
Аха, па да. А онда на форуму вели другар са Хаваја
Тада сам радио у Тексасу и кад је шеф сазнао да сам агностик/атеиста, увртео је да бих ја ладно убио неког јер свакако немам вредности ни морала чим се не бојим бога.
Да, баш тај рад, умови који не умеју да замисле да неко може да буде поштен ако нема кога да се боји. Ваљда мере по себи. Nastavite sa čitanjem… “Одлучица”
