Sinoć sam dobio mail koji je počinjao ovako:
“Dear Zoran,
I am writing to you to let you know that my diagnosis of Alzheimer’s is confirmed and what this is going to mean for the future of the band.”
Na tren sam ostao bez daha…
“Osetio sam promene poslednje godine. Primetio sam promene u načinu percepcije svakodnevice i svakodnevnim aktivnostima. Osetio sam da nešto nije u redu i posumnjao da je u pitanju demencija ili nešto još gore.
Zato me moja dijagnoza nije iznenadila. To je samo delić svesti koji je sada drugačiji i utiče na moju sposobnost da se setim imena ljudi koje dobro poznajem. Još uvek imam sve svoje uspomene – verovatno ću ih imati sve do kraja. Razum me još služi – ali to, verovatno, neće potrajati. Nisam još primetio promene koje utiču na moju kretivnost ili sviranje.
Tražim naslednika koji bi zauzeo moje mesto u bendu…
Imao sam divan život ne radeći ništa sem muzike. Imam fenomenalne prijatelje unutar grupe i komune sa kojima živim. Osećam se voljenim i cenjenim – izgubio sam strah od smrti pre mnogo godina. Moja životna priča zatvoriće krug jer tako mora da bude. Simfonija sa ćutanjem na oba kraja.”
Robert John Godfrey je sve samo ne običan čovek. Kompozitor, pijanista i osnivač grupe The Enid. Genije koga su odgojili ugledni kompozitori XX veka. Borac za nezavisnost muzičara od industrije i još puno toga o čemu ćemo nekom drugom prilikom, kada budem pribraniji.
Grba je dao možda najistinitiji komentar:
“Kako se čovek ledeno suočava sa krajem pameti. Jeza!”