Pravda će pobediti. Kad se poljubiš u lakat. Makar su neke stvari dobro organizovane i makar o njima ne moram da razmišljam.
Sve što bih mogao da ispričam o razlozima svog odsustvovanja sa Suštine pasijansa odveć je banalno spram onog što se ovom blogu dogodilo za to vreme. Za mene je to važno jer govori o valjanosti ideje. Sedam samuraja Skoja je ekipa na koju sam ponosan i koja me nije iznenadila porukom “putuj, igumane, i ne brini za manastir”. Čitati umornim očima, kasno uveče, šta je sve prethodnog dana objavljeno na blogu koji si sam smislio jedne nedelje uoči proleća pre par godina, retka je privilegija koja se meni desila. Priceless, što bi rekla današnja dečurlija.
I baš kao što će se vrlo uskoro pokazati da je odustajanje Islanda od ulaska u Evr Europsku uniju najbolja stvar koja se desila Evropskoj uniji (a tek Islandu), tako se već pokazalo da je moje odsustvo sa SP jedna od najboljih stvari koje su se blogu desile. A tek meni? Hm. 
Citat nedelje dolazi sa jednog romantično-anahronog protesta u jednoj od bivših jugoslovenskih republika i delo je anonimnog genija:
Niste vi u stanju da okrečite
ono što je Tito izgradio.
Na stranu politika, na stranu preference. Fakat je tako.
Kad pomenuh genije: evo jednog remek-dela primenjenog inženjeringa…
Šetaju momak i devojka parkom. Kaže joj momak:
– Dođi iza žbunja da ti nešto pokažem.
Krene ona za njim. Skida momak pantalone i stavlja joj u ruku onu stvar. Ona – šokirana! Okreće se i krene da beži kroz žbunje. Grane je tuku po licu, haljina se kači i cepa, štikle se ukopavaju u zemlju, a kroz glavu joj proleću misli: “Ah… Lepo su meni roditelji govorili da se čuvam manijaka ali ja ih nisam slušala! Samo da stignem kući…” Dotrčava do zgrade, dolazi do stana, vadi ključ… Kad odjednom, oseti ruku na ramenu. Užasnuto se ukoči. I onda čuje zadihani glas:
– Molim te… Samo ga pusti…
Obavezno štivo za ovo popodne: Krvavi prsti i pokidane gitarske žice – Žikica Simić piše o 
pohađanju dva veoma važna koncerta.
“Ovo je tužna pesma”, došapnula mi je moja holandska domaćica. Tačna opservacija, ali Nil Jang ne bi bio Nil Jang kada bi ostavio stvari jednoznačnim. Sentimentalna poezija o propasti hilijastičnih hipi snova interpolirana je sa teškom psihodeličnom muzikom u kojoj duge, plamteće gitarske deonice smenjuju buka, kakofonija i totalni zvučni haos. Na toj osnovi reči dobijaju novo značenje, životni poraz postaje herojski podvig, a promašeni snovi mera ljudskosti. Ova numera je zapis “šuma” koji ljudski život proizvodi u konačnom poretku stvari. Više od pesme, muzike i umetnosti. Možda najvažniji koncertni događaj kome sam prisustvovao u čitavom pečalnom životu.
Рано утро, шкембе чорба, после секој своја борба…
Eh, Makedonci nas uče pameti, ali mi se ne damo. Čitam kako su se otarasili franšize McDonald’s. Kad premotam malo, drago mi je zbog toga iz sasvim pragmatičnog razloga: nadam se još nekom, možda čak i skorom odlasku u Ohrid. Te 2009. godine, ponekad smo ukusno i jeftino jeli u jednom uličnom restorančiću nedaleko od lokalnog Meka. Ako bi se desilo da se tu zateknemo ranije popodne, kad zvezda malo jače upekne, nesnosni smrad iz pravca Mekove kuhinje bi učinio boravak u blizini nemogućim. Poštedeću vas detalja u opisivanju tog mirisa; dovoljno je da kažem da tako nešto nisam osetio nikad pre i nikad posle.
Kod nas, koliko znam, samo je nekoliko manjih gradova osvetlalo obraz: ostali se drže.
Mada, poštenje me tera da priznam: voleo sam ranije da uđem u poneki McDonald’s i da naručim pitu od jabuka i kafu. Ali ne više. Pretposlednji put su mi najpre naplatili da bi me tek onda obavestili da će kafa biti spremna kroz dvadeset minuta. Bilo je to u tržnom centru “Ušće”, ja sam bio umoran i odlučio sam da napravim scenu. S obzirom na to da im nije prijao volumen mog glasa, vrlo brzo su stornirali račun i vratili mi pare. Poslednji put kad sam stao da kupim pitu i kafu, odlučio sam, bio je baš poslednji. Na stranu što su mi naplatili pogrešno (ali su mi vratili pare kad sam nežno zaurlao), nego je neveštim zahvatom poslužitelja papirna vrećica “za poneti” bila nečim pokvašena i provalila se, a kafa ispala na šank i prolila se svuda, zamalo i po meni. Opet sam galamio, pa su mi onom brzinom koju inače reklamiraju spakovali novi paket, a ovog puta su papirnu vrećicu stavili u najlon kesu (aha, imate i to!).
U međuvremenu, jedna gospođica, menadžer u jednom preduzeću u kome sam se poslom zatekao, veli kako kod nje važi “ejč ar je najvažniji za bi aj suport“. Pitao sam je da mi prevede to na srpski. Odgovor je bio suviše složen da bi bio vredan pamćenja, tek svodi se na zaključak da ona ne ume to da kaže na srpskom. Mada, moguće je da zapravo ume da prevede, ali je svesna da bi onda drugi prepoznali kakvu besmislicu je izvalila.
To me je podsetilo na mnoge koji na isti način arče engleski jezik: uz pretpostavku tuđe nesigurnosti u poznavanju stranog jezika, pokušavaju da zamaskiraju gluposti koje pričaju. Najgore od svega je to što oni iskreno imaju utisak da neka izjava prima legitimitet mudrosti ako se kaže uz gomilu izraza na engleskom (inače lako prevodivih), pritom ne razumevajući da zapravo ostavljaju sasvim suprotan utisak kod ljudi koji zaista pokušavaju da čuju to što oni govore., a pritom možda i znaju ponešto o svom maternjem i ponekom stranom jeziku.
Imao bih da kažem još štogod, ali me hvata gorušica. Zato sam prinuđen da se izvinim što ću ovaj prilog prekinuti pre nego što sam izveo pravi zaključak.
Prvo gledajte gornji deo slike, a onda donji.
Jeste li primetili da se smer kretanja voza menja? Zapravo – u kom smeru se voz kreće?
S obzirom na to da je ultradesničarenje° uzelo maha u ovom društvu, dodajući još jednu stavku u dnevnik uvreda narodu koji je samo jadom bogat, to bih vas zamolio da pažljivo pročitate esej Umberta Eka o fašizmu: Fašizam – zlo u deset tačaka.
Fašizam može da zastupa samo jedan popularni elitizam. Svaki građanin pripada najboljem narodu na svetu, najbolji građani su članovi stranke, svaki Građanin može (ili bi trebalo) da pristupi stranci. Međutim, bez plebejaca nema patrijaca. Vođa zna da njegova moć nije demokratski preneta na njega nego nasilno osvojena i njemu je potpuno jasno da njegova snaga proizilazi iz slabosti masa, koju su tako slabe da trebaju i zaslužuju vođu. Kako je grupa hijerarhijski organizovana (po vojničkom modelu) svaki od nižih vođa prezire svoje potčinjene, kao što opet svaki od ovih potčinjenih prezire one njemu potčinjene. To pojačava svijest o masovnom elitizmu.
________
° Meni to, zapravo, više nekako liči na ultradesanku.
Još jedan citat dolazi iz izvora kome više nije moguće ući u trag, ali je toliko dobar da mi ne pada na pamet da ga se odreknem samo zato što ne znam ko ga je prvi izrekao.
Čim čujem da je Dinkić objavio neku aktivnost, odmah znam dve stvari: prvo, da je to loše po nas; drugo, da će biti sprovedeno.
Ispričao bih vam kako i zašto ću morati da menjam svoju zdravstvenu knjižicu šest puta ove godine, ali šta mi vredi kad mi nećete verovati. Uglavnom, utvrdio sam da je ona Dinkićeva izjava o strateškoj važnosti IT sektora u Srbiji svedena na to da mi država uzme skoro sve što sam zaradio… Pa dobro, zar mu nisu dosta skijališta? Zašto ga toliko zanimaju aktivnosti jednog nezaposlenog (ali ne i besposlenog) lika koji čak i ne živi u Beogradu?
Nikad se nisam pokajao što nisam emigrirao. Ova vlast će učiniti da se najzad pokajem.
Uđe lik u frizerski salon i frizer ga upita kako hoće da se ošiša.
– Ošišaj na centimetar desnu stranu i da bude do uva, levu stranu na dva centimetra i obrij na prst od uva. Onda mi ostavi neravne šiške i na vratu neka bude ukoso, a na sred glave mi ostavi rupu.
– Izvinite, ali ja ne mogu tako da vas ošišam.
– Ne možeš? A prošli put si mogao!
Upamtite: šta god da radite, čime god da se bavite i čemu god da stremite, knjige predstavljaju temelj.
Upamtite: šta god da radite, čime god da se bavite i čemu god da stremite, dobar nedeljni ručak predstavlja osnov stabilnog mentalnog stanja. I zbog toga: prijatan ručak vam želim, gde god da ste i šta god da radite.
(auh, brate)