– Tata, vidi. Eno ga konj.
– Nije to, sine, konj. To je jelen.
– Jelen… Ali, tata, ti si ovako crtao konja.
Slažem se, slažem. Ovo je izvučeno iz filma “Bila jednom jedna zemlja”, ali savršeno oslikava Aleksine frustracije u poslednje vreme. Imali su u vrtiću neke akcije oko priredbe za ispraćaj predškolaca, pa (skoro) svako dete treba da naslika nešto za veliki zajednički pano. Aleksa nije zadovoljan rezultatima svoje umetničke ruke i želi bolje, a ja nisam zadovoljan mojim rezultatima u pokušaju da mu pokažem kako da nacrta bilo šta komplikovanije od dvodimenzionalne kuće i 
automobila.
S druge strane, Aleksina mama ima veštu crtačku ruku, ali nema strpljenja. Donekle se snalazimo tako što žena-Jelena nacrta željeni nam predmet, a onda Aleksa i ja zajedno pokušavamo da prekopiramo taj crtež. Uglavnom nam ne polazi za rukom, ali vremena bar još imamo u neograničenim količinama. Do srede. 
Televiziju sam bacio u drugi plan. Prošao odmor. A i da nije, prošla je potreba za puštanjem “misli na otavu”. Okrenuo sam se radiju. Avaj! Sitovacija bi možda bila bolja da ima više dobre muzike, jer način na koji nam se obraćaju spikeri/voditelji/novinari je previše agresivan za moj ukus. Da l’ sam ja to ostario preko noći?
Kao da je “neko odozgo” odredio spisak pesama koje dolaze u obzir da nam puste. Ili su svi radiji platili SOKOJ-u i OFPS-u taman kol’ko im je bio kusur posle kupovine deviza (na belo), pa sve stanice vrte iste pesme. Ili bar one stanice koje ja “’vatam”. (S)Hitovi zvezda i zvezdica koje uskoro drže koncerte (a mogu da me drže i za…), pa onda evergreen muzika autora i izvođača rođenih 90-ih godina, pa onda… Bre, kao da će im električna gitara pokvariti mp3-plejer na računaru. Je l’ čuo neko od njih da će i Whitesnake da drži koncert? ‘Oćem, bre, da čujem Izdislava jedared! Ako nemate tog, može i onaj drugi. 
Uzgred, koja ono beše adresa onog “Šefovog” radija?
Autor citata
Nije beda u svetu zato što ne možeš nahraniti siromašne, nego zato što ne možeš nahraniti bogate!
mi je nepoznat. A nije da ne bih voleo da znam ko je to.
Ne znam više da li sam se namerno “pretplatio” na tu besplatnu uslugu ili je “došla nenajavljeno”, tek od operatera mobilne telefonije dobijam informaciju na ekranu u kom se delu grada trenutno nalazim. Nije da mi nešto treba ta usluga za Beograd, al’ dva-tri puta 
me prijatno iznenadila kad sam švrljao po unutrašnjosti.
No, ono što je interesantno što za Beograd daje čudne rezultate. Konkretno, kad sam u kupatilu na ekranu piše “Krnjača”, kad sam u dnevnoj sobi piše “Dorćol”, a kad sam na terasi piše “Zemun”. Sreća moja da Poreska uprava ne koristi ove podatke kao merodavne za veličinu stana, inače bi me porez na imovinu žestoko izneo.
Ako sam se ičem radovao tokom ovih kišnih dana, onda je to odsustvo pripadnika romske populacije na dugocrvenaškim semaforima. I čim sunce kroz oblake kroči, jedan od njih se nakači na šajbu, a drugi pruža krpljenu kapu da mu se ubaci koji dinar. Vidim u kapi mu se nekoliko puta već sjaji Stevan Mokranjac. To je valjda ono što u biznisu nazivaju “početni 
kapital”, a služi mu kao navlakuša, jer je l’ te tol’ko inače svi daju za pranje prednje (a ako potraje crveno, možda) i zadnje šajbe.
Ubacim mu Njegoša i sve se kontam da mu je i to mnogo; onaj baja za ceo auto uzme Teslu i pet Vukova, al’ komentar nije izostao:
– Pa, bre, kume, nema ni za kečap!
Proces buđenja:
(~_~) (-_-) (°_-) (–_°) (>_<) (o_O) (o_o)
(Bojan via fb).
Sa’raniše (ponovo) odavno upokojene pripadnike kraljevske porodice. Što ‘no ‘nomad neko lepo reče o upokojenima, al’ čitava priča oko toga mi je pomalo(?) (ot)išla na ganglije. Vlast se opet dohvatila nečega samo da se ne bi dohvatila rešavanja ozbiljnih problema, a mnogi koji drže do sebe nafališe nam i u žrtve pretvoriše kralja i kraljeve kô da su im rod rođeni. Al’ svi mi dobro znamo svrhu opijuma, kako u medicini, tako i za široke narodne mase.
Ne bi ja tu ništa više dodao. Deda-Steva je u svojoj školi života lepo rekao:
Sakupili se oni bradati četnici, što im Veljko Bulajić krojio i uniforme i
izgled, pa stali da nabadaju jagnjad i prasad na kočeve, da se deredu uz plekanu muziku i nudidu princa rakijom. A, ovaj siroma, šta će. Gledi oko sebe pa sve misli da sanja strašno ko da je na motiki zasp’o. Napijali se oni, kažu očevidci, a još više napijali princa sve pevajući himne monarhiji, dok siroma gost nije pao pod astal i izasrao i gaće i čakšire.
Ko ne veruje, nek skokne tamo i sam vidi.
Latinoamerička serija oko RTS pretplate se nastavlja. Izgleda da su na pomolu novi izbori, jer ovi što pred prošle snishodljivo obećaše ukidanje pretplate sad bi da drže reč (a ne znaju ni govore da drže). No, ministar koji gubi (naše) vreme i (naš) novac u svakoj postpetooktobarskoj vladi je najzad ispravno sabrao dva dvocifrena broja (ah, ta aritmetika) i zakukao da u kasi nema para ni za bitnije stvari; ako postoji išta bitnije od još jednog opijuma za široke narodne mase.
I šta sad, jebote? Najavismo ukidanje još pre godinu dana, pa onaj ko je i plaćao prestao je već tad, a da ukinemo javni servis ne možemo. Uzgred, postojanje javnog servisa generiše zaključak da postoji i neki tajni servis. S druge strane, čuli smo kako u toj dalekoj Europi ipak postoji ta neka obavezna pretplata. Šta sad, jebote?
Evo predloga. Ostavite pretplatu da bude obavezna, ali isto tako ostavite ljudima da makar 55% ukupnog iznosa pretplate izaberu kojoj će televiziji da (u)plate. Teško da ćete time generalno (mnogo) poboljšati televizijski program, jer dodatni prilivi klasičnim komercijalnim televizijama ih neće navesti da smanje prodaju reklamnog vremena (i prostora) i posvete se kulturnijim emisijama. No, ono malo inteligentnog plebsa ćete osloboditi silnih nenameštenih(?) rezultata istraživanja gledanosti televizijskih programa. O psihološkom efektu da ne govorimo – ako već moram da dam 225 dinara RTS-u, onda mogu onih 275 preostalih da dam kome ja hoću.
Mislio sam da je parodija… 
I još jedna izjava čijeg autora ne znam:
Kažu da se od žena može naučiti kako se voli, a od muškaraca koliko.
Vidite li išta čudno u sledećem matematičkom zadatku?
Starija gospođa, u osamdesetim, ali još uvek prilično živahna, ulazi u apoteku:
– Dobar dan, gospodine. Imate li aspirine?
– Da, naravno, gospođo!
– A analgetike?
– Svakako, gospođo.
– I antireumatike?
– Naravno, gospođo.
– A Viagru?
– Imamo, gospođo, ali za Viagru Vam treba lekarski recept.
– A gel za hemeroide?
– Imamo, gospođo.
– A imate li nešto biljno za jetru i žučnu kesu?
– Svakako, gospođo.
– A antidepresive?
– Imamo, gospođo, ali samo na recept.
– A sredstva za spavanje?
– Da, ali opet vam je potreban recept.
– Nešto za poboljšanje pamćenja?
– Naravno, imamo i to.
– A pelene za inkontinenciju?
– Naravno, tamo su na polici.
– Imate li…
– Slušajte, gospođo, ovo je najbolje opskrbljena apoteka u gradu s nadaleko najboljom ponudom. Šta vama zapravo treba?
– Vidite, krajem meseca ću se venčati s Perom, koji ima 95 godina. I sad nas zanima da li kod vas možemo da otvorimo knjigu želja mladenaca.
Želim vam prijatan ručak.