Utovar nedeljom, 9. juni

Lepo reče ona pesma, koju sam malo modifikovao: Nedelja je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da.

Hiljade i hiljade tisuća puta sam si rekao da ne pamtim, nego da zapisujem, papirče i olovče pa udri. I na tisuće puta sam si rekao da ne pamtim, nego ukucavam u mobilni na primer kao neposlate SMS-poruke. I stotine puta sam si rekao da ne pamtim, nego da diktiram u mobilni telefon.

Al’ ne vredi. Stoka ostaje stoka. Nebrojivo mnogo puta (ma, serem; brojivo je, al’ ko će se time zamarati) su mi razne ideje, misli, kratke priče i slično otišle u nepovrat, jer ih nisam zapisao, ukucao, snimio. Tako je i sa ovim Utovarom.

Sredinom nedelje smo imali priredbu. Glavni akteri bili su Aleksa i njegovo društvo iz vrtića. Povod je ispraćaj predškolaca, a priredba je zamišljena kao polaganje “male mature”. Dobro, sad – izraz “mala matura” rezervisan je za završetak osmoljetke, pa bi prikladniji izraz bio “mini matura”. No, ni ovako nije loše.

Deca su me oduševila. Mnoge od njih sam upoznao po dečijim rođendanima i ranijim posetama vrtiću, pa sam otprilike naslućivao šta može da bude (u izvođačkom smislu). No, grdno sam se prevario. Ili sam ih potcenio.

Ako ne računamo tekstove pesama, svi su znali kompletan tekst polučasovne priredbe napamet. I u jednom trenutku kad se jedno dete zbunilo (kasnije sam saznao da je imalo preveliku tremu, jer dva meseca zbog boginja nije dolazilo), drugi su nastavili ono što je on trebalo da uradi. Takođe, ni kod jednog deteta nisam primetio nervozu, a mi matorci smo pizdeli zbog kašnjenja predstave. Uzrok kašnjenja bio je neodgovorni fotograf unajmljen da zvanično fotografiše (i snima) celu priredbu.

Jedino gde sam se razočarao – hebiga, ne može sve da bude idealno – jeste izbor pesme kojom će priredba početi. “Vostani Serbije” (u punoj dužini jedne od verzija) nije pesma kojom treba da počne dečija priredba.

I vi ćete se, pretpostavljam nasmejati na donju karikaturu. Najviše zato što su najbolje fore one koje realno opisuju stvarnost.

Imam savestan i kulturan komšiluk. Al’ oni baš i ne mogu sličnim da se pohvale. Evo, čo’ek došao da mi vrati ručnu bušilicu/odvijač, a ja njemu mesecima ne vraćam lemilicu. Čak ni tad, kad se zadržao pola satića il’ kol’ko već, se ne setih da mu je vratim (a eno je besposlena čuči međ’ drugim alatom). A on pristojan ni da pita za njeno zdravlje, sve misli da sam ću da se setim.

Sedimo tako uz čašicu-dve razgovora i komentarišemo najave izlivanja Dunava. Tako se složismo da nama, Srbima, je l’ te, ne treba porast Dunava da bismo tonulu sve dublje. Al’ saznadoh da onaj klinac iz suterena sprema žurku za kraj školske godine. Ako sačeka još malo oko termina, na žurci će imati dobre ribe.

Nije poenta u poruci. Poenta je u publici!

Tata: Koga voliš više? Mamu ili tatu?
Sin: Oboje.
Tata: Dobro, recimo ovako. Da ja odem u Pariz, a mama u Norvešku kamo bi
ti otišao?
Sin: U Norvešku.
Tata: Zašto?
Sin: Jer je to super zemlja.
Tata: A da sam ja u Norveškoj, a mama u Parizu, kamo bi otišao?
Sin: U Pariz.
Tata (već iznerviran): Zašto?
Sin: Jer sam već bio u Norveškoj.

Lako je meni da radim Utovar kad mi Šef prosleđuje materijal. Doduše, ovaj konkretan je stigao od Buleta…

Ovo je samo jedna od slika koje opisuju Srbiju na sledećem blogu.

Po ko zna koji put sam opsovao Fejzbuk. Teško da je i ovaj put bilo bez razloga. “Ukrao” mi je vreme koje je možda moglo da se bolje iskoristi za ovaj Utovar. A, evo i kako:

Posle dečije priredbe koju sam već spominjao raspitivali smo se kod nadležnih u vrtiću kada će biti gotove slike. Insistirali smo, a videsmo posle da nismo jedini roditelji sa sličnom idejom, da nam slike daju u elektronskom obliku, pa da sami odlučimo koju ćemo pretvarati u formu blisku foto-albumu na polici. I tako su nas juče zvali iz vrtića da jave da su slike okačili na svoj profil na Fejzbuku, jer im je smorno da velike rezolucije šalju emaJlom (za Minus nisu čuli, jakako). Naravno, slike su vidljive samo prijateljima tog (relativno skoro kreiranog) profila, pa sam morao da postanem “prijatelj” vrtića. I tad saznam da vrtić već ima nekoliko desetina “prijatelja”, što je otvorilo vrata Tamnog vilajeta. Još uvek se oporavljam od saznanja da mama najboljeg Aleksinog drugara zna dvojcu mojih (nepovezanih) poslovnih saradnika, Šefa, Nevidljivog kućnog prijatelja, “kolegu” iz KST-a i još neke, s drugom mamom delim (bivšeg) prijatelja, a gore pomenuti fotograf je oženio moju drugaricu iz osnovne škole.

Lepo reče kolega po blogu da se u pet (ili beše sedam?) koraka tipa “ovaj zna ovog” može doći do bilo koje osobe na planeti. Ili makar u Beogradu.

Želim vam da popodnevno vreme ne izgubite na Fejzbuku i(li) sličnim “umotvorinama” nego u prijatnom ručku i dobrom, realnom društvu.