Сцена, пре неки дан. Излази баба из самоуслуге, једном руком води унуче, само што није проходало, у другој држи кесе са пазаром. За њом се затварају врата, прикљеште јој обућу, баба се пресамити и дочека на колено, не дотакавши унука. Резултат: одерано колено и занавек бојкот те самоуслуге.
Јер, није им то једина мана. Артикли се појављују насумице, за неке је неизвесно да ли данас имају, као некад кад се ишло у шверц у Темишвар – никад не знаш шта ћеш наћи а шта нећеш. Касе има две, углавном једна обележена да не ради, кренеш ка другој, долази касирка и седа за ону прву. Чему вам служи табла, онда?
Да не заборавимо и кусур. Износ од 102 динара се аутоматски заокружује на 110, никад наниже. Још нису пробали са уваљивањем жваке уместо кусура, или са продавањем метлице којом чисте мрвице са касе – то су ипак трикови претходне генерације. Али је већ било да уместо пет откуца шест нечега.
Самоуслуга послује по свим правилима капитализма овдашњег. Под један, гледа да ућари колико може и на чему може, и да привуче муштерије како год зна. Да видимо прво ово друго.
Сваки час имају некакву акцију, што је скраћено од “акциона продаја”, што је опет “није баш распродаја, јер само неким артиклима спуштамо цену” (а ви припазите на остале). Улаз је скоро непрозиран од разних летака где рекламирају шта је кад на распродаји. У току је опет нека вишедневна акција, тј биће од недеље ваљда, траје седам дана, прва три дана су на снижењу неких пет артикала, па три дана неких других пет, а онда два дана неких трећих шест. Ко хоће да ућари на свему, мора трипут да долази. Повремено су давали и некакве поклончиће – ко купи три млека добије чашу за млеко, ко купи 200г кафе добије дугачку кашичицу. Сад имамо две такве чаше, таман комплет, само не знамо за шта. А они су навукли гнев муштерија које су дошле да купе млеко или кафу таман кад је тих чаша и кашичица понестало.
Муштерије имају углавном зато што остала три дућана у околним улицама нису могла 
да опстану. Са око 200 квадрата ови могу да имају бољи избор него што су та три дућана имала заједно. Теорија вели да је капиталистичка трговина боља за све, јер ће увек да исповрти све оно за чим постоји потражња, да ће држати већи асортиман да би привукла муштерије, а да ће казнити произвођаче скупе и бофл робе тако што неће бити луда да продаје њихову робу.
Осим што га немају, тај избор. За сваки артикал имају у вр главе два добављача. Пивопије знају колико то ограничава видике. У ствари, ако не трошите оно што нуди њихов главни добављач, него онај други, купићете то највише три пута, четврти пут ће бити нема ово него сад има оно. Места на полицама нема за три добављача за исту робу, а и особље има да троши више времена да лепи цене. Мање артикала, мање посла, исти ћар. Ово није онај капитализам који сте тражили.
Надаље, још је већа уштеда на самом особљу да се држи вечито на проби, на два месеца. За ове три године нисам успео никог да запамтим, а још мање они мене. Раде тачно, и само, оно што им кажу: ако је то ове недеље уваљивање што већег броја кеса, онда ће то. Ако им је речено да понуде да пренесу већи комад до кола, урадиће и то. Али само кад су у домету камере. Да се сами сете да ураде нешто корисно, што им нико није рекао, ни случајно. Под један, нису плаћени за то, под два, вероватно су већ, како је то обичај на трулом западу, најебали кад су користили главу.
Закон баш не воли то вечито држање на проби, зато више није вечито – сад разјуре једну екипу па узму другу. Вероватно постоји читаво племе таквог особља које два месеца ради у самоуслузи, па месец лади, па два месеца у посластичарници, па месец паузе, па два месеца у киоску… И наравно, увек на минималцу, тако су мањи доприноси.
Особље у таквом статусу апсолутно заболе ћошак за некакву изградњу дуготрајног односа са редовним муштеријама. Можда ће самоуслуга ту бити и кроз 6-7 година, и сав комшилук ће бити ту. Није важно, они знају да им је остало још пар недеља до друге и последње плате, и гледају да раде што мање и да ушићаре неку сићу, макар на та заокружења кад већ не може нешто веће. Како рече Енгелс, људи увек раде управо оно што мисле да им се исплати (што је уједно и једини аксиом економије).
И та врата. Таква врата имају сад скоро сви новији локали, тај бели метал је изгледа једини прихватљив модел који личи на нешто (ето како, опет, капитализам шири асортиман), али се неки потруде да се бар лако отварају, не гурају вас да изађете што пре, или (на бољим местима) имате улаз и излаз и свакако гурате, никад не вучете (рукама пуним кеса). У случају ове самоуслуге, ко год да је градио, исто је гледао само да уради таман довољно да не буде озбиљније замерке, да узме паре и оде на следећи посао, ко ће да се замајава да подеси опругу на вратима. А и боље је да се брже затварају, што да грејемо/хладимо сокак.
И сви срећни и задовољни. Власници ланца имају још једну продавницу која има промет а штеди на енергији, јер нема прозора а врата се уредно и брзо затварају. Радници срећни што имају где да раде, кад на њих дође ред. Купци не морају да успостављају никакав однос са особљем, могу да их уопште не познају, не морају да се претварају да су муштерије. Кусур ионако нико не враћа тачно. Ако нема овог сира, има оног, све је то исто. Ако нема оног пива, ево има ново паковање оног на шта сте навикли. Ако нисте, навикните се, овог увек има. Држава срећна што се убире педеве и што се често стварају нова запослења, нема везе што су то опет она иста од пре два месеца.
Срећан је и четврти дућанџија, онај што није затворио него се преселио ближе ћошку, тик до самоуслуге, јер је стекао редовну муштерију.