Не знам ни сам на колико концерата Корни групе сам био. Почев од неког тамо јануара 1968 у биоскопу код Шећеране, па до опроштајног концерта 1974. Негде на пола тог пута ми је пало на ум да на свирку понесем и фотоапарат.
Тада сам од опреме имао само ћалетову стару Регулу (већ споменуту, ако се не варам) и позајмљен блиц из клуба. Концерт који сам сликао је одржан септембра или октобра 1972. у старом Дому омладине, изграђеном још у претходном веку. Зграда је крпљена и преграђивана, и имала је две веће сале. У једној је радио диско, а у другој, тзв. јорган сали (јер је на простору где је позорница једно време неки јорганџија држао радњу) су се одржавале игранке. Под је био штогод нагнут, као у биоскопу, али су седишта најчешће била извађена и ту се играло. Концерти су се гледали стојећки, у неопишљивој гужви – Дом је могао да прими око 700 људи, а редовно се продавало по 1300 карата за вече. Понекад су се тамо приказивали и филмови (и одједном би се појавила седишта), чак сам и ја једном изигравао кинооператера (са 16 мм траке, то сам већ умео, а филм је био “З” Косте Гавраса, који уопште нисам видео из оне кабине).
Пушило се слободно, и дим је већ око 21:30 могао да се сече на коцке, а девојкама би цурило црно из трепавица. На шта личи фотка блицем у задимљеној просторији? Па… добро сам и прошао:
Обрада се састојала тада, као и сада, у свеопштем труду да се из оног дуванског млека истера какав-такав контраст, а да ове столице у предњем плану не прегоре баш скроз. У лабораторији је то значило да се папир експонира мало дуже и да развијач буде свеж и ако може мало топлији. У Светлокомори, поигравање кривуљом док не легне.
Те вечери су, колико се сећам, свирали стандардни репертоар, не баш цео (тада) једини албум, и чак једну Фурдину ствар, са некаквим листом или другим мотивом из природе у наслову, коју нисам никад више чуо. Нанизао сам солидних петнаест снимака, плус групни портрет (избацивачке и ине) екипе из Дома, плус покојног Цуку (Шаховића) из “Па шта онда” како испробава бубњеве, и легенду зрењанинског диска Имрета Ковача са два нарамка лонгплејки у рукама.
Наредна свирка је била негде у пролеће 1973, у аули Више техничке школе. Будућа госпоја ми и ја смо се нацртали тик уз бину, и лепо смо видели како је негде пред крај свирке пукао велики бубањ. Кад су завршили, Фурда је откинуо комад, ја викнуо “дај то вамо” и добио га. Ту ме примети Бочек и рече “јеси ти оно јесенас фотографисао кад смо свирали?”. “Јесте, ја сам”. “Ај донеси те слике следећи пут, да имам”.
Често су свирали у Зрењанину јер је Батина ташта одавде (или има тетку или тако нешто), и наредна свирка је била већ најесен, опет на Вишој. После свирке сам дао те фотке Бочеку, човек лепо платио (по другарској тарифи, дакле двострука цена папира, тако сам финансирао своје фоткање) и… ту још није крај приче.
Последњи концерт у Зрењанину су одржали 13. јануара 1974. Тад сам дошао без фотоапарата, али са кино камером и два другара из клуба који су држали рефлекторе. Снимали смо и мало иза сцене, кад су се пресвлачили (да, постоји снимак Бате Ковача у гаћама, ако ико икад уђе у траг клупској архиви). Златко је скинуо кајиш, копча је била нешто сувише кицошка, и везао обичан канап уместо тога, шатро човек из народа, нема се (ал’ се зато спомињало “нема, бре, без мајчице Русије, тамо се заради”). Филм је био на старом формату 8мм (дакле не супер 8), звук несинхронизован, углавном од снимака ухваћених са радија, трајао је у вр главе пешес минута, и јавно је био приказан ваљда једном, у паузи концерта Златка Пејаковића, две-три године након разлаза групе. Тај концерт је одржан тамо где је ово све и почело, у биоскопској сали код Шећеране.
Komentari su onemogućeni.