Zateknemo se u povećem veselom društvu starih prijatelja. A vrag mi ne dade mira, zverao pogledom sam okolo i ugledao perfektnu geometrijsku figuru koja je mamila na ekstravaganciju sa jednom bojom.
Što volim ovakve scene! Ne moram ni da gledam u displej, nego posle jedne ekspozicije znam da sam ulovio šta sam hteo. A scena, niti ima neku priču niti je priča potrebna. sve je tu iako nema ničega, a jedna jedina ideja, ma koliko trivijalna bila, završava konstrukciju. Savršeno.
Presuda: mišn akomplišd. 
Linije. Hladni oblik žute boje. Dovoljno svetla iako je svetlu kraj. Perspektiva u tananoj vezi elemenata. Rasprava o teksturi i senci. Ideja i supstanca. Anahronični motiv, rustika. Energija, Bog da te vidi.
Idemo dalje.
Otvaram oči onima koji do sada nisu shvatili (pročitali između redova):
naš domaćin puca na visoko!
Ne, stvarno: malo, malo, pa neki odžak. Večna tema.
(Ali poštujem, samo zato što ovog puta to nije “onaj” za kog sam već hteo da zamolim komšiju da ga ofarba, prezida, sruši, ošteti, da okači satelitski tanjir, šta god!) 👿