Kad gore i vazduh i zemlja…
Leto u Banatu je pojam vreline. Teško ga je opisati, a još teže trpeti – a provodio sam leta i u šumama i na planinama, na moru, u pustinji, na travi i na kamenu, pored reke i u kotlini. I nigde kao u ravnici, kad na istom mestu u samo pet meseci razmaka, oba puta bez daška vetra, bude 68 stepeni Celzijusa razlike u temperaturi.
A slika te vreline? To je ona boja kojoj ne znaš ime, koja probada oko i smeta više nego muve dok napadaju sa svih strana. To je ono titranje vazduha nad lokalnom prugom koje čini da ne znate je li to železnička šina zaista kriva. To je ona slabost kad ne prepoznaješ da li se na nebu nalazi oblačić ili je to pogled zamagljen, a nemaš više snage da podigneš ruku, nego puštaš da kapi znoja pecnu oči. To je ono zujanje za koje više ne znaš da li dopire od insekata ili od tihe glavobolje koja otpočne još u devet ujutru i ne pušta dok ne zamiriše večernje cveće u ponekom sokaku. I onda, kad najzad osetiš olakšanje, pa udahneš prvi dašak svežine tek pred spavanje, i razumeš da si rob panonskog sindroma i nikad nećeš napustiti ravnicu jer je to tvoj dom.
Presuda: mišn akomplišd. 
Travuljina oko saobraćajnog znaka nije više stereotip na lokalnim asfaltnim putevima, ali naći ćeš takvu scenu ako se malo potrudiš. Trkni do treće duži od puta, tamo gde bogaza između kukuruzišta i polja suncokreta prelazi prugu koja vodi ka Novom Miloševu, pa dalje ka Novom Bečeju, Kumanu, Melencima, Elemiru i Zrenjaninu. I dok dođeš tamo, znaćeš kako treba da namestiš fotoaparat.
Dok dođeš do tamo, znaćeš sve što treba da znaš.