Gori vazduh.
Vreli dan, pomičem se minimalno, klima ne može da postigne, zamro je razgovor, i ovo malo posla me je iscrpelo k’o da sam radio ko zna šta. U neki kasni popodnevni sat, kao hipnotisan, izađem na terasu da škljocnem sprženi vazduh i ugledam dva goluba na krovu komšijske kuće. Hoće li poleteti? Uključim mitraljez u aparatu, nanišanim i dam se u čekanje. Bio sam već ceo minut napolju, a majica na meni je bila sasvim mokra. Da li da uđem i presvučem se časom?
Uto prhnuše.
Ne mogu da kažem da se baš svaka fotka “desi” – ovu sam tražio, lovio i trudom dostigao. Beše jedno pet-šest okidanja u rafalu, dve su bile posebno zanimljive i morao sam obe da obradim do kraja pre nego što sam konačan izabrao jednu. Sad bi trebalo da sledi štogod metafizičkog meandriranja, ali još uvek sam polupan od vrućine, pa neću da vas davim.
Presuda: mišn akomplišd. 
Sva je istina: niti sam vešt niti uvežban da pratim pokretne objekte, poput ptice u letu ili nekog kod trči / vozi / kreće se na neki način. A nije da nije, zanima me ta tema; rezultat se postiže na jedan i samo jedan način – empirijskim putem. Iz ugla tog neiskustva, ova fotka je oxo-xo uspešna; no, može to i bolje.
Postaraću se.