Sedim večeras sam sa sobom, smišljam šta bih napisao za sutra kad zazvoni telefon. Naravno, dece se to ne tiče jer uglavnom njih zovu, ali ja sam dežurna sekretarica. 
Moj komšija Milence, k’o da sam mu žena, odsečno naredi: Ajd’, dođi!
Znam ja šta me kod njega čeka: čašica, po starom šumadijskom običaju jer on je pravi domaćin, i čašica empatije. Bijući sebe sve petama u dupe, odem. Valjda će, čašicu po časicu, proraditi i ta prokleta inspiracija. 
I, da bi ugođaj bio baš kako treba, Milence, kao pravi komšija i okoreli roker, koji je odavno skratio kosu da mu je unuci ne bi mrsili, pusti radio…
Jebiga, ako pomešam neka slov au tekstu, nisam ja kriv, kriva je milencetova rakija (ovo je prisvojni pridev, kako se piše, sa velikim ili malim slovom…), koja govori iz mene. 
Elem, Bora me, svojim stihovima, instant baci u bedak, k’o da je Hrvat, od onih domoljubnih a ne NoRMaLnih:
Ja živim na slepom koloseku, prošli su svi moji vozovi,
Čit’o sam današnje novine, nisu izvučeni mojih lozovi.
Milence je još na Šumadijskom bluzu, Borise, prijatelju, oprosti, i pita me:
– Da sipam?
– Sipi…
A Bora nastavlja:
Sunce izlazi i zalazi. Sve je kao i obično.
Kada o tebi ne razmišljam, stvarno se osećam odlično.
Auh, počinje jeba, žene, dert i sve ono što ne valja, u mislima molim Milenceta da pritisne dugme STOP… al’ ne pomaže, Milence se oglušuje o moju nemuštu molbu, a Bora nastavlja…
Al’ kada padne noć, ja zovem: U pomoć!
Jer tebe nema tu!
I svaki novi dan, k’o smrt je dosadan
jer tebe nema tu!
A onda ga je Džindžer zakovao baš kako treba!
I, šta je tu pametno imam šta da dodam… 