U retkim časovima dokolice najviše volim da zbrišem u park. Ima neka tajna sila koja me tera da krenem i da se isključim od svega oko sebe. Dovoljno mi je da gledam u drveće i plavi svod. I to je to, zrnce zadovoljstva koje je svakome čoveku potrebno. I dovoljno, ako neće da skida zvezde sa neba.
San Remo je festival koji je na našem podneblju uvek izazivao oprečne reakcije. Šlager muzika, nešto što po definiciji izaziva negativnu konotaciju kod muzičkih čistunaca i gadljiv izraz na licu. A ne mora da bude tako: Italijani su majstori pesme i znaju da je zapakuju u veoma zavodljivo ruho.
Te 1999. godine svima nama vladao je strah. Da se ne podsećamo detalja, sa njima ćemo morati da živimo do našeg kraja. Gledao sam prenos festivala koji je bio samo tračak svetlosti u gomili loših vesti koje si mogao da čuješ sa svih strana. A onda sam uhvatio sebe kako pevušim refren ove pesme i razmišljam: ko je ovaj Enzo Gragannielo kada pravi ovako dobre pesme? Kako je uspeo da navata Ornellu Vannoni, italijansku muzičku instituciju, da peva duet sa njim? I kako taj duet tako dobro zvuči, kao da je neki nevidljivi kompozitor pisao baš za njih, praveći od šlagera božansku muziku.
Dva dana kasnije pale su prve NATO bombe na moj grad… A ja sam narednih nekoliko meseci proveo u šumi, među drvećem.
Komšija je pronašao pesmu dok je živeo u Americi i poslao mi snimak koji se odmah preselio se u moj muzički plejer.
Kada navučem patike i krenem da hodam, ne pomislim na verde. Znam, napolju me čekaju Alberi…