Neke pesme imaju baš čudnu sudbinu: bljesnu, pa nestanu, odstoje neko vreme u naftalinu, pa ih se neko ponovo seti, dožive razne interpretacije… Neko ih ispolira, neko rasturi na sitne komade do neprepoznatljivosti i neslušljivosti.
A neke velike pesme završe kao B-strana singla, poput ove.
A ponekad se desi da su B-strane singlova bolje nego nečiji čitavi albumi! 
Iz ludih šezdesetih Manfred Mann je izašao ovenčan slavom. Njegova istoimena grupa, koja je nanizala seriju hitova koji se pamte, nezaobilazna je na bilo kojoj muzičkoj kompilaciji koja se bavi engleskom beat muzikom. Na prelasku u sedamdesete, ovaj vrsni klavijaturista je pokušao da se prilagodi novom vremenu, no grupa Manfred Mann Chapter Three pokazala se kao komercijalni ćorak. Trebalo je smisliti šta dalje.
Formula po imenu Manfred Mann’s Earthband bila je jednostavna, ali je upalila: čvrsta ritam sekcija, vrhunski pevač i gitarista, bogati zvuk zasnovan na rafalnoj paljbi klavijatura i gitare u razmenjivanju solo deonica i… Falilo je nešto dobrih pesama. A kada nemaš svoje, posegni za tuđim. Ispostavilo se da Manfred Mann ima neverovatno dobar nos da pronađe dobre pesme, kao i redak dar da ih aranžmanski spakuje u kompleksni zvuk matičnog benda. Usledila je serija hitova bazirana na pesmama, tada potpuno nepoznatog, Brucea Springsteena i neizbežnog Boba Dylana, a ostalo je istorija.
Pesma “I (Who Have Nothing)” sadrži esenciju zvuka Earthbanda: fluidnu atmosferu, neuobičajeni aranžman odličnih vokala, Manfredov solo na Moogu sa, za njega, karakterističnim glissandom na niže. I, iako sam ovu pesmu slušao u izvođenju velikih pevača kojima nemam šta da zamerim na izvođenju, ova verzija mi je najdraža.
Već ste odavno ukapirali da sam ja neki čudan čovek. 