Zove Jefe de blog i strogim glasom opominje da pišem.
– Šta da pišem, ovih dana nemam neku inspiraciju
– Piši šta slušaš, jeb’o te patak… – dalje neću da ga citiram, nepristojno je. 
E, kada je tako, idemo, pa šta bude…
Kada bolje razmislim, ne mogu baš da se setim kada sam poslednji put posegao za nekim albumom Mavis Staples. Nema veze, kada god naletim na nešto sa ovim prezimenom, obavezno puštam jer znam da nema greške. Veteranka koja je započela svoju karijeru sa grupom The Staple Singers, otprilike kada sam se ja rodio, uprkos pozamašnom broju godina, i dalje gura punom parom.
Mavis nema glas poput Arethe Franklin koji te momentalno oduva i zalepi za patos. Njena snaga leži u specifičnom fraziranju i dubokoj čulnosti koju je sposobna da prenese slušaocu. Nije u pitanju soul, ovo je Gospel! Božije poruke za publiku koja je u stanju da čuje poruke, što je dosledno radila celi svoj život.
I dalje sposobna da bude aktivna i da se menja, ovoga puta na albumu One True Vine (2013) udružila je snage sa Jeffom Tweedyjem, frontmenom grupe Wilco. Rezultat mešavine crnog i belog, starog i novog, brzog i sporog je disk koji nije remek-delo koje će ući u muzičke enciklopedije, ali će se rado puštati u svakoj prilici.
U vreme kada se mlade i moderne pevačice trude da ostave što bolji utisak vokalnim akrobacijama kojima nema kraja, pri tome pokazujući besprekornu tehniku pevanja, Mavis Staples nudi nešto sasvim drugo.
Pesme za svačiju dušu!