Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Tri, pa jednu…
Kako je i zašto ispalo da slikam baš to, baš tako, baš sad, bilo bi previše za priču. Težak dan, opet, crni kuluk za bele novce, pa kad je već crno-belo, pomislih, daj da zabeležim elemente svog celodnevnog derneka: flašu za vodu i šolju za kafu. U flašu dolivam redovno, u šolju bih dolivao kad bih smeo.
Prekidača na zidu bi bilo i da nije bilo Tesle
Uvod
Desetog jula 2013. godine navršeno je 157 godina od rođenja Nikole Tesle. Tim povodom se država nije oglašavala. No, na portalu Blog B92 osvanuo je skroman (sadržajem, nikako lucidnim naslovom) tekst Jelice Greganović Srećan rođendan Najvećem Sinu naših naroda! Kažem skroman jer tekst očigledno nije imao za cilj da gromopucateljno priča o Teslinim dostignućima, već da nas prosto podseti na Teslin rođendan. I to je dobro, i lepo, i potrebno. No, u oči upada kategorizacija teksta: BUDUĆNOST, NAUKA, ŽIVOT. Baš kao i za sve blogove, odabir kategorija, naravno, radi autor(ka). A Jelica Greganović jeste simpatična spisateljica lakog štiva, koja sa posebnom toplinom uspeva da prenese i uopšti dogodovštine njene višečlane porodice. Ne očekuje se od nje da razume specifičnog finese komplikovanog sveta nauke, niti se nad njenim bezazlenim (pomalo dečijim) entuzijazmom kojim spominje Teslu treba seiriti. Stoga sam joj u kratkom komentaru, bez želje da na Teslin rođendan ulazim u polemiku ili duboku analizu, i uz skromnu zahvalnicu Tesli na njegovim dostignućima, skrenuo pažnju da kategorija NAUKA nije primerena Teslinom radu. Na tu se primedbu, naravno, skupilo raznog sveta da mi neljubazno objasni kako mastim knjige i koješta, dok je sama autorka ostala srca kamenoga. Tako je jedna mala primedba dovela do javne demonstracije moje teze o nepristojnosti našeg društva, slabom šavu od koga počinje cepanje sloja civilizovanosti koji svi, u dubini duše, želimo da nosimo.
Na ovom sam, pak, mestu oslobođen potrebe da pričam pigeon Serbian, sporo i razgovetno. Stoga želim da kažem koju reč o tezi da prekidača na zidu ne bi bilo da nije bilo Tesle. I, takođe, o Tesli kao naučniku, i sledstveno tome, o nauci uopšte. Idemo obrnutim redom, pre svega da postavimo par temeljnih teza o nauci.
Čas klasičnih formi pod krovom Kombank arene. Vid serviranja: žurka.
Posle sedam godina, ponovni susret sa jednim od najvažnijih nosilaca rhythm and blues zvuka. Pošto je đavolski teško suvislo pričati o nekom koncertu kad je čovek još uvek preplavljen emocijama, najbolje je da prepustimo reč vrednim piratima i lansiramo sliku i ton sa sinoćnjeg dešavanja. Ovo je jedna od najvažnijih numera u opusu Erica Burdona.
Vredi da se prisetimo, jer ovo je večito.
Nikad neće naučiti. A i da nauče, šta im vredi, kad interpretaciju legalnosti i dalje pišu oni što imaju velike novce.
P.S. A jeste li gledali “Tajvansku kanastu“?
Cajtnot? Muka sa idejom? Vrati se na mesto zločina i opali još jednom.
Da ne bih dangubio objašnjavajući: ja ponekad nisam gospodar svog vremena i to može da znači da sam prinuđen da se snalazim. Znajući da neće biti vremena za veliko bavljenje fotografijom, jutarnja scena me je opredelila da se vratim sinoćnjem stecištu. To je izgledalo ovako:
Ne, nije ovo parafraza prebacivanja zadataka između autora Suštine pasijansa, nego pomenuh jutros ovu stvar, pa rek’o – nije red da prođem pored nje tek tako, jer je važna kao beleška iz lične biografije…
Prvo da pustim “The Weight“, jednu od najlepših stvari koje je grupa The Band ikad snimila, posebno u filmu The Last Waltz, pa da vam ispričam tu pričicu.
