Utovar nedeljom, 14. jul

Ovde sve mora naopako. U slučaju da nije, učinićemo da jeste. A ako već jeste, pravićemo se pametnijim nego što jesmo. Dva primera iz akademske sfere: zbog mesta dešavanja, strašnije je nego inače.

U slučaju da ne pohodite kojekakve domaće portale vesti, možda ste i omašili vest koja je najpre zazvonila kao vetrić promene u društvu: profesorka Filološkog fakulteta u Beogradu Rajna Dragićević je održala nesvakidašnji govor apsolventima sa katedre srpskog jezika. Izvesno ponesena momentom, štogod je prenaglasila uticaj profesora srpskog jezika na celokupno društvo (kamo te lepe sreće), ali računam – u motivacionim govorima je dozvoljeno i to.

Ali ne i u Srbiji.

Posle prvog udara iznenađenja, počeli su da se javljaju ljudi koji su brže-bolje osudili taj govor, nazivajući ga primerom elitizma i snobizma, a bilo je čak i težih reči. Eto, profesorki je zamereno to što je od mladih akademaca s pravom očekivala da pročitaju ponešto između redova i da nađu svoje mesto u društvu koje već četvrt veka nastupa isključivo sa pozicije osude pameti. Eto, neko se dosetio da biti profesor srpskog jezika nije probitačno zanimanje u Vankuveru i Torontu, pa je našao da je sirota Rajna sve to pričala zato što je uvređena zbog nedostajuće šanse. Na stranu reakcije iz navijačkog miljea, gde se trenutak razmišljanja smatra slabošću, po kojima se sarkastično i prenaglašeno ponavljaju teze kako je “sramota biti kapitalista i imati stan”.

Najteže mi je palo to što poneki medij nalazi da bi trebalo biti neutralan (našli ste kad ćete, pizda li vam materina), pa su čak doveli do toga da organizuju anketu u kojoj pitaju nešto nalik “da li je bolje biti zdrav ili bolestan”. Očigledno, javnost ne razume posledice onog što se dešava kao odjek tog govora. Najstrašnije je to što nemamo argumenata da kažemo bilo šta u odbranu ljudi koji žele dominaciju pameti u ovom društvu.

Tužno je kad iz adolescentskog doba izađeš a da ti niko nikada nije održao motivacioni govor. Tužno je kad na neku profesionalnu grupu gledaš kao na kastu. A najtužnije kad ne razumeš reči izrečene u kontekstu motivacije.

Drugi slučaj, donet sa ruba na potpuno drugoj strani pameti, još je gori jer ne razumemo veću sliku niti znamo šta se to sve dešava u akademskoj zajednici… Elem, jedan student ekonomskog fakulteta u Kragujevcu je svetu preneo sadržaj štampanog udžbenika iz direktnog marketinga, gde je navod sa portala njuz.net poslužio kao referenca! Posle belosvetskog cirkusa koji je nastao u medijima zbog toga, a profesor bio nedostupan za komentar tokom 24 sata, najzad se pojavio i objasnio da je to bila namerna podmetačina, tobože da se vidi ko od studenata razmišlja svojom glavom. Trebalo mu je oko 24 sata da smisli taj izgovor. Dakako, uto se pojavio i novi prilog na njuz.net i ovoj priči nema kraja.

Meni ovo liči na živu vežbu iz direktnog marketinga, ali iz odeljka naknadne pameti. Pojavile su se tu neke zanimljive izjave, poput one da je preko 600 studenata za sat vremena podržalo profesora potpisom (u julu mesecu? 600 studenata?). Manevar je bio uspešan, ali ostaje trag koji čudno i neprijatno miriši: da li je udžbenik pravo mesto za takve manevre ili ovde doista imamo slučaj naknadne pameti? Kako stvari stoje, to verovatno nikad nećemo saznati.

P.S. U oba slučaja, naknadna pamet se nastavlja već danima i ne pokazuje znakove slabljenja.

Za to vreme, komšije se raduju zbog ulaska u EU.

Predlog za čitanje ovog popodneva: Žikica Simić – Postoje zakoni jači od propisanih. Citat:0

Horhe Luis Borhes je u knjizi Sveopšta istorija beščašća napisao da je Bili Kid: “Nedorasli dečak koji je, skončavši u dvadeset i prvoj, dugovao ljudskoj pravdi dvadeset i jednu smrt – ne računajući Meksikance.” U filmu Bivši prijatelj Kid (Pat Garrett And Billy The Kid, 1973) on je tipični pekinpoovski junak, slobodan i neprilagođen, u teškom neskladu sa vremenom koje se ubrzano menja. Kao oličenje slobode i samostalnosti na meti je zakona, lovaca na ucene i bivših prijatelja. Bob Dilan je pisao pesme za taj film. Stih: “Billy, they don’t like you to be so free” apostrofira slobodu koju Bili Kid prakticira u odnosu prema zakonu, vremenu i životu kao glavni razlog za njegovu progonjenost.

Pazi ti ovo:

Primer Titanika služi kao dokaz agresivnosti santi leda.

(Nepoznati genije među
maturantima iz Francuske)

Uto čujem da se odvalila neka velika komadina leda sa ledenog pokrivača Antarktika. Kakvu će agresivnost da pokaže i koliko će mu vremena trebati da se otopi? Videćemo.

Šta kad se zapali objekat na vodi? Pozovite u pomoć nekog ludaka sa gliserom.

Zanimljiv pristup.

Teorija relacija u praksi:

Svi idu, jedan jebe: svatovi
Jedan ide, svi jebu: muž na službenom putu
Svi idu, svi jebu: izlet preko sindikata
Svi idu, jedan najebao: sprovod
Jedan jebe, svi spavaju: kolegijum
Svi idu, svi najebali: dobrovoljni rad
Jedan ide, svi najebali: revizija u firmi

(tnx Bojan via FB)

Otišao Perica sa mamom na spiritualističku seansu. Mag izabere baš njega da pokaže zvima kako sve to funkcioniše, izvede ga na pozornicu i kaže:

– Sa kim bi hteo da razgovaraš?
– Sa mojim dedicom!

Mag upada u trans, džilita se po sceni, tantra-mantra oko Perice, jednog časa se ukipi i ledenim glasom izgovori:

– Tvoj dedica se javlja sa neba! Šta bi želeo da ga pitaš, dečače?
– Ćao, dedice! Da te pitam: šta bre koji andrak radiš na nebu kad si pre pola sata motao najlon za pecanje kod kuće?

Na sve strane patriJote.

Može biti, negde sam se i zbog nečega silno, silno prevario, pa sam proračunao da će mi biti bolje ako celog leta budem radio nego ako se budem odmarao i bavio neobaveznim temama. No, šta je, tu je. Sad mi valja pretrpeti to što sam organizovao. Najviše mi je žao to što neću stići da se provozam južnom prugom, kao i inače, ali ne smem to da priznam: primetiće Jasna, pa će opet reći da samo na hranu mislim… Ali šta da radim kada roštilj u Nišu, i to u Kazandžijskom sokačetu, zaista više prija nego bilo gde drugde… Mada, prošle godine hit Kazandžijskog sokačeta bejahu rebarca u kajmaku kod Rajka, što će vam Cicika svakako rado potvrditi.

A kad smo kod roštilja, to bismo baš mogli ovih dana da upriličimo i na nekom drugom mestu. Danas neću stići na Tisu, gde jedno veselo društvo peče roštilj i nada se mom dolasku; šta mi vredi onda da se radujem, eh…

Prijatan ručak vam želim, pa bio to roštilj ili punjene tikvice.