Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Da, znam da je ovo već bilo na Suštini pasijansa. Biće i danas, i opet, i ponovo dok vam na nos ne izađe. Ili dok ne prihvatite neumitno.
Bude onih dana kad ne znaš zašto ti je koža tesna. Kad ne znaš ni gde si ni zašto si. Kad ne čuješ pitanje koje si sam izgovorio. Kad nema ničega pametnog da makar pogled na to spustiš i odmoriš. Kad bi ćutanje najviše prijalo. Ali moraš dalje.
Nikto ne zna gdje je ona.
Malo znamo, al’ je znano:
iza gore, iza dola, iza sedam, iza osam.
Navališ u pokušaju da ostvariš monopol, pojavi se neko drugi, kreneš da trošiš snagu na borbu sa njim i na kraju svi izgubite.
Rešenja nema. Osim da se prikladno namestiš da budeš onaj treći koji omasti, hm, brkove.
Nema kraja ideji o nenadoknadivom resursu: sve se nekako vrti oko vremena. Čak i frustracije budu izazvane vremenom.
Predveče mi se nije dalo išta da radim, pa sam malo pridremao – efikasno zaspem u nevreme kad uzmem nešto da pročitam. Kad sam se trgnuo iz tog, jel’te, dremeža, vreme na satu je skočilo na mene kao u crtanom filmu. U, boktemazo!…
