Америка (тј, САД, да будемо прецизни) и Јапан би могле да се сврстају међу земље опонашалице. Виде негде нешто па ураде то код куће. Разлике почињу кад крену то да раде: Јапанци ће да то терају даље, побољшавају и дотерују, док не буде боље од оригинала. Амери, међутим, воле да то што више личи на оригинал. Колико се, у ствари, разликује од тог оригинала, није им битно.
Шарлотсвил је месташце у Вирџинији, одакле потиче Томас Џеферсон. Овај је, као прародитељ много тога америчког, остао запамћен и као архитекта. Такође је био и амбасадор у Француској баш у време револуције, па је осим збирке вина донео кући неке идеје из тамошње архитектуре. Пре свега беле стубове на прочељима, које су Французи, у ренесансном заносу, мазнули од старих Грка.
Зато данас Вирџинија, а мање више и цела Америка, слабо имају неке своје архитектуре. Вирџинија опонаша Џеферсона (а он Французе, ови Грке) и на све стране се дају видети зграде од тамноцрвене цигле са белим стубовима. Видео сам чак и једну керећу кућу у том стилу.
(нешто већа слика је овде)
Ово је поглед из гараже на спрат, дигнуте на сред главне (пешачке) улице. Пошто такав бетонски мастодонт неизбежно штрчи, фасада је урађена у истој тој цигли као и све остале у сокаку. Поштовање историје и традиције може мало да узмакне за који корак, јер захтева паре; паре потичу од кирије на елитни простор у историјској (како воле да нагласе) улици; кирију плаћају дућани, којима треба промет; ако не може да се приђе колима, неће бити промета и све ће то пропасти. Зато се паркирање плаћа 3-4 долара, а не морате да платите ни то, ако сте пазарили негде у улици, и добили на рачуну печат да покажете да дућан уплаћује за гаражу.
Лифтови на углу су, неким архитектонским чудом, у четвртастим тунелима окренутим за π/8. Угао за снимак се некако сам наместио. Сви елементи америчког замало опонашања (не заборавимо, овде се скупље продаје нешто кад је аутентична реплика него кад није) су ту: цигле, исте онакве какве су правили пре двеста и кусур година (мада се циглана тада није звала цигла биљка и није била 300км далеко); уличне светиљке, замало онакве, само што у њима светле неонске цевуљаге а не петролеј, а нису ни фарбане четком него запечене пластиком; продају се новине, мада не од међусобно закрвљених независних месних издавача него од сложне братије шест великих издавача свега, и не извикују их клинци него убаците четврт долара (недељом три пута по четврт) и извадите новине из пластичне кутије…
Фотку сам снимио већ помињаном агфом, а обрада је скоро могла да спада у тужне приче. Уз фоткалицу сам добио и неку апликацију (не сећам се имена, прошло је тога доста) која је дизала резолуцију са 1280 у ширину на 1600. Рачунајући да Агфа зна шта ради, дозволио сам том чуду да ми упропасти доста снимака, док нисам приметио да изналази линије и где их нема, па од шљунка прави резанце од репе, од коре дрвета вуницу и уопште фантазира са текстурама. Но, то је било 2000, а овај снимак је из новембра 2002, кад сам се већ штогод опаметио и нисам дирао ништа.
Ипак сам ово мало средио у Светлокомори – исправио вертикале, дотерао нијансе да личе на оно како се сцене сећам, и уврстио фотку у редовну екраноспаситељску пројекцију. Доста људи ју је запазило, па ајде, реко, да је покажем и овде.