Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Retko se desi, ali se baš nekako navalilo, da usred gužve dam sebi slobodno veče (i noć… i posle jutro… eh). Sedeo sam u lokalnoj krčmi sa školskim drugom, pa smo preko par krigli crnog razmotrili društveno-političku situaciju. On misli da je i to rock’n’roll, ali nema veze, to nije tema ove priče.
Elem, došlo mi da najzad fotografišem taj kontrabas koji čuči u jednoj niši u zidu.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-79): 17. septembar 2013. (ret.)”
Naš specijalni reporter je bio na putovanju u Crnoj Gori. Da prostite.
U savremenoj informatičkoj eri deluje anahrono poći na odmor u Crnu Goru. U redu je, dakako, otići na izlet do Ostroga slomovratnim putem koji ne pamti saobraćajnu nesreću, primerom nežurenja kao mnogima iznenađujuće uspešnog faktora u procesu stizanja. Ali, na odmor, pored grčkih toplih mora, peskovitih plaža i gusto zasejanih meduza; bugarskih odličnih autoputeva, ogromnih hotelskih kompleksa sa obaveznim bazenima i širokih plaža koje zapljuskuju talasi vode iz nekog razloga nazvane Crno More; turske ljubaznosti, povremenih napada sekularizma i grčkih ostrva slavne istorije, koja su blizu taman koliko nama Turska nije; egipatske fine adrenalinske ravnoteže koktela u ruci i ličnog gardiste na obližnjoj grani; dakle na odmor posle svega nabrojanog ići u Crnu Goru vaistinu predstavlja motivacioni misterij. No, primetio sam da mi se ama svake godine događa ista stvar: negde u vreme kada uzimam godišnji odmor bivam umoran, pa mi stoga ideja o odmoru kao vremenu tokom koga ću se odmoriti postaje bitno bitnija od ideje o odmoru kao vremenu o kome ću kasnije imati šta da pričam (ili, što je svakako manje važno, da ga se sećam). I tako me preovlađenost sopstvene bitnosti svake godine na odmor vodi u Crnu Goru, zemlju meni poznatog jezika, puteva i kulturološko-mentalitetnih fenomena – ali pre svega poznatih mogućnosti nerada, odgovora na pitanje šta danas neću raditi kao nesumnjivo zaboravljene esencije koncepta godišnjeg odmora.
Ploče sam oduvek čuvao kao oči u glavi. Kao i svaki uzorni kolekcionar. Išle su samo u proverene ruke i na prethodno proverene gramofone. Zato se i svakodnevno saplićem o njih, vremenom kuća postane tesna. 
A u vreme kada je posedovanje par stotina albuma bilo prava retkost, otvarale su se, bogme, i šestore oči. Jedan jedini put me neko zeznuo – i nikad više. Da mi zamaže oči i nadoknadi štetu, Mufljuz mi je dao par svojih albuma. Jedan od njih je bio, kako mi reče, “tamo neki Japanci”… 
Vratio sam se kući, stavio na Thorensa plen… red je da barem čujem ono što sam oteo…
Nije se ništa pokvarilo, nego ne postižem, pa sam malo parkirao. Biće sve OK uskoro.
A ako ste tužni zbog nedostajućih priloga, slobodno napišite neki i pošaljite ga, rado ćemo ga objaviti ako ima šta da se pročita između redova.