Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Odlika svih državnih tvorevina, od kao-fora-demokratskih SAD do Sirije u građanskom ratu, jesu povremeni napadi apsurda
Bezuslovno je obavezno da se svuda i na svakom mestu, u većoj ili manjoj meri, pojave situacije, mišljenja, ljudi… koje ispoljavaju sve osobine sumanutosti. Ko je pogledao makar jedan The Colbert Report jasno mu je da zrelost državnih institucija nema nikakve veze sa svojevrsnim odrazumljenjem koje povremeno spopada relevantne pojedince, pa i ceo sistem.
Danas bih napisao baš nešto dobro, ali srce mi se steglo, a ruke ne slušaju. Da li je to zbog same ove pesme, izuzetne žene koju sam imao sreću da upoznam ili činjenice da je i moja kosa dobila boju srebra, ne bih baš znao reći.
Autor i moj duhovni brat će to bolje objasniti.
Čoveku je trebalo nešto što će mu pomoći da dostigne monumentalnost teme koje se prihvatio. Rezultat je bio iznenađujući.
Čak i kad bih imao komentar, verovatno bih ga brzo zaboravio. Ovo je zona u kojoj posvećeni autor najzad dotiče kraj fotografije: nema dalje.
Ama, nije bitna mešalica naturalis vulgaris, nego zbivanije zbog nje.
Krenem u servis po kola, taman deset minuta laganog hoda, pa čime da se zabavljam nego da ponesem Dugu Cev. Da mlataram malo ulicom – em volim žanr, em je red da smestim to staklo u zonu rutinske upotrebe. I nije da nije, naučio sam da gledam u vidu kompresovane perspektive, sad se neki kadrovi nameću, a slučajne scene je lakše izdalje. Klik ovamo, klik onamo i:
– Dobar dan. Zašto ste slikali moju kuću?
– Molim? – upitah iskreno lika na biciklu.
– Tamo, ona kuća na uglu. Da niste iz komunalnog, pa posle da me zajebavate što mi je skela za malterisanje ostala dva dana duže.
– Aman, bre čoveče, nisam skelu ni slikao, nego mešalicu, preko pola ulice. Gledaj!
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-88): 26. septembar 2013.”
