Naš specijalni reporter je bio na putovanju u Crnoj Gori. Da prostite.
Dobrodošli u Berane! Grad na obali reke Lim, ispod brda Jasikovca, čuvara vajarskog dela Bogdana Bogdanovića. Tipičan gradić kakvih ima svuda: korzo (sada se to zove pešačka zona); burek, limunada i brdo urmašica za smešne pare kod Miška; kružni tok, pumpa, autobuska stanica, pijaca (subota je pijačni dan), osnovna škola, gimnazija, bolonjski fakulteti, pristojna bolnica. Cigančići mole za cente (ili dinare), gradski pjesnik se šepuri, klonirane devojke crne kose se drže za ruke, zagrljeni momci u trenerkama šetaju ili sede po kafićima dogovarajući gde će da prebiju pedere.
Geostrateški položaj Berana je bio povoljan: uz reku, na sat vremena vožnje jesu Sandžak i Srbija, Metohija i Albanija. Ovuda su prolazili Rimljani i Kelti (zbog reke i rudnika, da se razumemo). Ostaci rimskih puteva, kao i keltski natpisi su razbacani svuda po kotlini, a novi se redovno se pojavljuju pri kopanju temelja za kuće. Kada kažem razbacani, mislim bukvalno: sadašnji hrišćanski kler u histeričnim napadima na kulturna dobra temeljno devastira tragove prošlosti (na putu postoji natpis Rimski kastrum 5km, što ne znači da ćete moći i da ga obiđete), i bahato podiže bogomolje. Manastir Šudikova, iznad koga možete da pronađete (nadam se još uvek skriveni) kamen sa keltskim natpisom, je jedan od groznijih primera. Ipak, mnogo je lokalnih toponima koji podsećaju na vremena Rimljana (počev od reke Lim pa dalje). U Beranama je italijanski okupator u II svetskom ratu stacionirao ozbiljan garnizon vojske, brojniji od tadašnje populacije grada (što je dalje indukovalo određene kvinsliške pojave seksualnog tipa, koje su posle rata ostale bez kose, danas nosioce antikomunističkog gneva. Sve logično, u maniru uspelih Pekićevih fantazmagorija), a koji je bio ozbiljno uporište četnicima Draže Mihajlovića. Ipak, partizanski pokret je bio jak, poštovan i razuman pobednik.
Dakle rekosmo, geostrateški položaj Berana je sada nepovoljan: na sat vremena vožnje jesu Sandžak i Srbija, Metohija i Albanija. Takvo je mesto idealno za ukrštanje puteva šverca oružja i narkotika, pa se devedesetih tu redovno lovila riba dinamitom, a Božić proslavljao radosnim rafalima iz automatskog oružja. O drogama ništa ne znam, i želim da tako ostane. Blizina Srbije i njenih plaćenika dovela je do snažnih podela u Beranama koje i dalje traju, pa tu još uvek postoji tvrdo jezgro srboida koji su tokom vladavine SPS devedesetih i DS(S) dvehiljaditih imali jaku finansijsku podršku iz Srbije dalje ojačanu poludelim Amfilohijem. Sumorne slike dvostrukog slavljenja Božića na ulicama Berana uz obaveznu božićnu tuču i nezaobilazne nacionalne svađe na grobljima danas su, nadam se, stvar prošlosti. Kako su odsečeni od matice i prepušteni sebi, svoje plaćeništvo srboidi prodaju čikaškim četnicima i zapadaju u ozbiljno mentalno obolelo stanje, kojim zbog svoje brojnosti bukvalno uništavaju Berane.
I tako stižemo do beranske osobenosti koja ga pomera iz standardnih palanačkih koordinata: na sve strane smeće, nešto kao Madrid pre 300 godina (iz vremena izreke što zimi poseremo, leti udišemo). Već nekoliko godina ima kako se u Beranama i okolini smeće nagomilava nedeljama po kontejnerima, da bi onda bilo odveženo u Bar na odlaganje. (Molim strpljivog čitaoca da mi veruje. Prethodna rečenica je jednostavno istina.) Dubina apsurda je tolika da traženje krivca naprosto nema smisla. Objašnjavati, tumačiti, raščlanjavati je besmisleno. Možemo reći da, gradonačelnik je ukrao novac nabavljen za rešenje problema gradske deponije. Možemo reći da, stanovnike sela blizu koga je privremena deponija finansiraju čikaški četnici da organizuju noćne straže i bacaju se pod komunalne kamione. Možemo reći da, medicinski otpad je neozbiljno odlagan zajedno sa običnim otpadom. Možemo reći i još puno toga, ali tek plitko dišući jer Berane se guši u smeću. Država Crna Gora je pala na ozbiljnom, samostalnom ispitu. Ako će preko puta bolnice mesecima iz kontejnera kuljati smeće, to više nije pitanje ko je prvi počeo. To je elementarno pitanje ljudskog zdravlja, opstanka jednog grada.
Ove sezone je komunalna tragedija dobila novi sloj: krajem avgusta došlo je do masovnih stomačnih tegoba stanovnika Berana i okolnih sela (kako reče seljak (crnog. farmer) iz Petnjice to je aos!). Nekih hiljadu i po ljudi se javilo u bolnicu, a bar još duplo toliko je problem presedelo na klozetskoj šolji. Odmah je osumnjičena voda, koja je stigla (uz dvodnevno čekanje na granici?!) čak do Zagreba na virusnu kontrolu, odakle je stigao pitijski odgovor Nismo našli ništa, što ne znači da ničega nema. Ja sam je pio, par dana pre nego što je proglašena stomačna katastrofa, i ništa mi nije bilo. Sve u svemu užas, i grozni osećaj ostavljenosti na vetrometini.
U Beranama postoji radio Berane koji će vas pre svega upoznati sa glasovnim mogućnostima Šabana Šaulića – što i jeste tako loše. (Lokalne radio stanice tokom proputovanja će vas možda iznenaditi kao što su mene: evo benda Highway u sasvim urednoj obradi poznatih nota.)
Nota bene: Država Crna Gora ima svoj medijski javni servis, Radio-Televiziju Crne Gore (RTCG), sa jednim radijom i dve televizije, kao i iznenađujuće pristojne državne novine Pobjeda. Licencu za emitovanje ima nezaobilazni Željko Mitrović (Pink M), kao i medijski koncern Vijesti, koji se sastoji od dnevnih novina i televizije istog imena, i nedeljnika Monitor. Dok državni mediji još uvek insistiraju na državnosti Crne Gore kao velikom uspehu (što kao navijač Crvene Zvezde razumem, ali kao čovek ne podržavam tapkanje u mestu), čime de facto priznaju problem u funkcionisanju nezavisne države, dotle Mitrović, pod patronatom skorašnjeg Crnogorca Bebe Popovića, istu stvar radi kako treba i sa merom. Sa druge strane, iz Srbije stvoren i finansiran koncern Vijesti sve češće, u potrazi za ćupom na kraju duge (čitaj: uhvatiti Mila Đukanovića u krađi), zapada u krajnost providnih lagarija.
Pljačkaški pohod kapitalizma potpomognut zaboravljanjem činjenice da socijalizam nije pravljen zbog vrućih kolača je temeljno razorio industriju Berana razumno zasnovanu na obradi prirodnih resursa. Beranski rudnik mrkog uglja odličnog kvaliteta, sa trenutnim rezervama od nekih 150 miliona tona je sveden na održavanje rudarskih jama i ostavljen da čami, dok je od fabrike celuloze i papira ostao samo veliki dimnjak i moja sećanja na vreme kada se iz njega izvijao gust dim sumnjivih ekoloških osobina. To isto vreme, za utehu zelenim biciklistima, vraća i sećanje na bezbrižno dečje kupanje u obližnjoj reci (čije ime Rijeka ukazuje na istoriju čudnog ignorisanja važnog resursa vodom inače siromašnog kraja) i svakodnevno lovljenje rakova, pouzdanih ukazivača na čistoću vode; sadašnje korito kojim teku kese sa smećem i ostaci veš-mašina ne želim ni da pogledam, radije ću ga pamtiti.
Naša tačna destinacija je selo Budimlja, sa severne strane udobno ušukano ispod brda Jejevice. (Za čitaoce iz vojvođanskih krajeva, upoznate sa vrhom Crveni Čot (539 metara) ostrvske planine Fruška Gora, da pojasnim: Budimlja i Berane se nalazi na nadmorskoj visini od 800 metara, a vrh Jejevica je na 1000 metara. U Crnoj Gori nema smisla govoriti o planini ispod 2000 metara nadmorske visine.) Na zapadu i istoku su jedan iza drugog naslagani slojevi brda sa karakterističnim vrhovima Tifran (zapad) i Zaruđe (istok, obratiti pažnju na poetiku imena). I tako bi budimska kotlina ispunila sve uslove da primi prijatnu klimu sa juga… da nema udaljenog južnog zida u obliku monumentalnog planinskog masiva poučnog naziva Prokletije koji Crna Gora deli sa Albanijom, što preprečuje prolaz ka Mediteranu. Brdovita višeslojnost dovodi do toga da ćete retko kada nad Budimljom videti tek jednu vrstu oblaka, pa često dobijate ugođaj posmatrača udaljenih oluja. Kiša po pravilu dolazi sa istoka, pa su popodnevne duge čak pre pravilo nego izuzetak, neretko u dvostrukom izdanju.
I ovde ostavljamo iscrpljnog čitaoca da odmori, kao što je i naša mala družina. Jer čeka nas odlazak na more, ka Herceg Novom…
Komentari su onemogućeni.