Šta meni vredi što neću da priznam da me godine sustižu, kad činjenice govore drugačije. Nagle promene vremena, u bilo kom smeru, izazivaju mi talase dremeža. Kad pogledam kroz prozor, bude još gore. Pet stvari sam započeo u nedelju popodne, nisam uspeo nijednu. Čak ni gledanje kojekakvih gluposti na televiziji, što je ekvivalent kapitulacije – zadremao sam posle pet minuta.
A onda sam se setio jedne scene uhvaćene tokom subotnje šetnje. Napraviću utuk lošem vremenu, odlučio sam očas, jer sam znao da imam zicer-fotku. Što ono vole da kažu neki: razglednica.
Imao sam drugu fotku na pameti, da znate. Ali, morao sam ovako. Nema tu šta da pametno da se ispriča, lepo vam kažem: zicer-fotka. Položaj svetla: perfektan. Scena: budi glup, pa promaši. Široki ugao: legao k’o budali šamar. Pa čak se i oblaci zatekli, da ne bude dosadno gore, jer po lepom vremenu prazno plavetnilo obično upropasti kompoziciju. Bila je tu po sredini neka žica kablovskog operatera, ratujem sa njom već godinama. Ovog puta joj nisam oprostio, morala je da radi gumica. A sve ostalo: školski dosadno. 
A sad, da stegnem fige da ovakvo vreme bude tokom Dana ludaje, 12. oktobra. Neophodan mi je jedan dobar miholjski dan za najzanimljiviju sesiju ulične fotografije za koju imam prigodu u toku godine. Ako dozvole gosti. 