Danas bih napisao baš nešto dobro, ali srce mi se steglo, a ruke ne slušaju. Da li je to zbog same ove pesme, izuzetne žene koju sam imao sreću da upoznam ili činjenice da je i moja kosa dobila boju srebra, ne bih baš znao reći.
Autor i moj duhovni brat će to bolje objasniti.
Neke proljetne noći slučajno sam na TV uhvatio kraj filma o bendu Ekatarina Velika, s kojim smo se upoznali, susretali i družili na koncertnim binama cijele bivše države.
Margitu Stefanović, crnu princezu Yu Novoga vala, bolje sam upoznao na Koncertu za ljudska prava, u beogradskom SKC decembra 1988. godine, na kojem smo imali, čekajući na tonske probe, puno vremena za razgovor.
Naši bendovi, Lačni Franz i EKV, bili su na neki dublji način vrlo slični, mada u glazbenom izrazu ponekad čak dijametralno suprotni. Dojmila me je snaga Margitinih stavova, mirnoća govora i nježnost njenih pokreta.
Očigledno me je tragična sudbina mojih glazbenih kolega do te mijere potresla, da sam te noći, pod dojmom filma, sanjao da sam sreo Margitu, ali da me ona nije prepoznala zbog moje kose boje srebra.
Slijedećeg jutra napisao sam pjesmu i u maju snimio je u zagrebačkom studiu Davis, Studijski bend u postavi Branimir Gazdik – bubanj, Henry Radanović – bass, Ivan Pešut – gitara, Marijan Jakić – klaviature i Bruno Urlić – violina i udaraljke, pod producentskim vodstvom Jakića i Urlića napravio je nježnu podlogu za moj glas, kojeg su romantično zagrlili prateći vokali Darje Hodnik-Marinković.
Zoran Predin
– * –
Ja sam danas čist višak i odoh u…
Komentari su onemogućeni.